Borselinija

Sanjino pismo nakon posete Nikaragvi (april 2008. godine). Slobodne dane od studiranja na Kostariki odlučila je da provede na jednonedeljnom kursu španskog jezika u malenoj komuni u Nikaragvi. Njene fotografije koje bi dočarale i dopunile ovo pismo nemam. Uživajte!

KOMUNA NA KRAJU SVETA GDE NEMA NIČEGA OSIM DECE KOJA SE SMEJU I LJUDI KOJI SE NE SMEJU

Dakle - Nikaragva. Najsiromašnija zemlja Centralne Amerike u kojoj živi najbogatija porodica Centralne Amerike - mislim da ova rečenica oslikava pravo stanje stvari. Razlike su neverovatne!!! Znam da zvučim kao Kalimero, ali nepravda je!!!

Nikada u svom životu nisam doživela toliko siromaštvo. Videla sam na TV-u (dok sam gledala TV), čitala, slušala od nekih ljudi, ali nikada pre (a nadam se i nikada posle) nisam učestvovala u takvom životu. Siromaštvo sa sobom vuče jako visoku stopu kriminala, strah, bolesti, očaj, degradaciju svega što možete da zamislite…

Hajde da probam da počnem od početka… Krenula sam sa Nigist i Ledet, obe su iz Etiopije, trebalo je da nam se i treća Etiopljanka pridruži dva dana kasnije. Sve smo iz zemalja sa crne liste pa nam treba viza i za Nikaragvu. Relativno ok putovale do granice, izašle iz Kostarike, a onda nam je na nikaragvanskoj strani tip iz busa pokupio pasoše i otišao… Posle nekog neodredjenog vremena se vratio i pozvao nas tri da odemo sa njim u imigraciono odeljenje, jer nešto nije u redu sa našim papirima. Strašno! Da ne dužim - posle dva sata raspravljanja sa službenicima (dok su svi ljudi iz busa čekali), njih dve su vraćene nazad. Obrazloženje je bilo da nemaju autorizaciju vize!?!?! Svi oni zajedno nisu znali da nam objasne zašto i od koga, tj. ko bi trebalo da autorizuje vizu koja je izdata u njihovoj ambasadi, ali se situacija nije promenila zbog njihovog neznanja (kao što to obično i biva) i one nisu mogle dalje. Samo kao sličica - njih četvorica, petorica sede, nas tri i tip iz busa stojimo i raspravljamo se. Jedan od njih jede neku piletinu rukama i ne obazire se mnogo na nas. Kada je oglodao batak - ‘ladno je bacio kost na pod kancelarije u kojoj smo svi!!! Ne pamtim da sam to kod nas videla ni u najcrnjim danima (uzmite u obzir da nisam već jedno izvesno vreme tu, za slucaj da su sada najcrnji dani). Scena za Felinija, zar ne?

I tako sam ja stigla sama u Managvu, najopasniji grad u regionu. Kada me je Nena pitao zašto se i ja nisam vratila nazad, nisam imala šta da kazem osim - nemam pojma. Nije mi palo na pamet, nisam razmišljala da bi i ja trebalo da se vratim nazad i ne budem sama tamo. Avanturistički duh u meni je verovatno podsvesno proradio, pošto ne mogu da kažem da je odluka bila racionalna. Prvi šok je bio kada sam izašla iz busa i krenula da tražim hostel čiju smo adresu imale. Nalazi se u neposrednoj blizine buske stanice i prepručio nam ga je čovek koji vodi tu školicu španskog. Čim sam zakoračila na trotoar, oko mene se skupilo nekoliko muškaraca koji su pokušavali da me negde odvedu, da mi nadju smeštaj, da mi ponesu torbe… Najbolji fazon od svega je da ne reaguju ni na šta, jednostavno pokušavaju da te pipnu, da uzmu nešto od tebe, da ti iskamče nešto para i sve vreme idu za tobom.

Tako sam i ja došla do hostela praćena sa tri najupornija tipa. I onda je hostel bio pun. Grrrr! Još jedna tura po obližnjim ulicama u istom sastavu i onda sam našla jedno mesto u kojem su imali slobodnu sobu, ali to nisam u stanju da vam prepričam kako je izgledalo - nadam se da će sve slike uspeti pa ćete videti. Nikada nisam platila da spavam na takvom mestu, jedino što mogu da kažem je da je bilo relativno čisto (jako relativno), sve ostalo… Tavanica koja samo što ne padne na glavu, zidovi koji se ljušte, krevet ili nešto nalik, nema tople vode (mislim nigde u Nikaragvi), bube i bubice, neću više ni da razmišljam o tome. Setila sam se kako sam rekla da je na Kubi bio loš smestaj i slatko se nasmejala.

Žena koja mi je izdala sobu me je vratila sa vrata kada me je videla sa foto-aparatom, rekla mi je da ne postoji nikakva šansa da se sa aparatom vratim nazad, da će me sigurno napasti i molila me je da ga ne ponesem sa sobom. Usput me je posavetovala i preporučila nekog čoveka koji se motao oko njenog hostela - unajmila sam ga da ide za mnom odatle do internet cafe-a, pa do nekog restorana na večeru i nazad. Dva sata me je čekao, na kraju me dopratio do kuće i naplatio mi za to 1$. A ona mi je rekla, kada je čula tarifu, da je to mnogo. Kako god bilo - jako se isplatilo, ostali mi se više nisu približavali.

Samo poredjenja radi da vam kažem da radnici koji rade na zemlji ili na gradjevinama ili sličnim poslovima za 12 sati rada zarade od 2-3$.

Prespavala tu, ujutro krenula ka Lagartillo-u. Put je bio relativno ok do jednog momenta jer su imali express buseve koje u principu uzimaju samo turisti jer su skuplji nego lokalni. Poslednji civilizacijski punkt je bilo neko mesto koje se zove Esteli, odatle do mog finalnog odredišta ima jedno 30-40 kilometara što vam je, preračunato u nikaragvansku realnost, nešto malo jače od dva sata vožnje lokalnim autobusom po nečemu sto izgleda kao loš poljski put a usput je i brdski predeo. Te slike moraju da uspeju!!! Bus se puni do broja za koji bi svako pri zdravoj pameti rekao/la da je nemoguće, a onda kreće popunjavanje krova autobusa (koji je već prilično pun od stvari koje ljudi nose sa sobom i koje ne mogu da stanu u bus). Na jednom mestu je bila moja stanica, to nikako ne bih znala da nisam srela neku žensku koja je isto tamo išla i koja je znala gde treba da sidjemo, a onda ima još jedno sat vremena hodanja. E tu sam vam ja bila na kursu španskog!!!

Bila sam smeštena kod jedne žene koja se zove Marina, udovica je i ima osmoro dece. Ona ima 50 godina, a najstarija ćerka joj ima 36, pa sami primenite najprostije matematičke operacije!!! Ne znam kako da vam dočaram tu bedu… Poneko od dece je oženjen/udata i imaju decu pa su i ta deca bila tu. Imala sam ogradjen deo dnevne sobe i to je bila moja soba. Postavljeni zidovi od šper ploče sa tri strane i zavesa sa četvrte strane. A kuća ima ukupno tri prostorije -  dnevnu sobu, kuhinju i spavaću sobu u kojoj svi oni zajedno spavaju na nedovoljnom broju kreveta (odnosno, to nisu kreveti, to je neka drvena konstrukcija na koju je stavljeno nešto što treba da liči na dušek, ali ne liči, verujte mi). Cela ta zajednica je čudna. Oni su nekada bili zadruga (nemam bolju reč za to), ali poenta je da su imali zajednicku zemlju na kojoj su svi radili, koja se vodila kao zajednička svojina i sa koje su delili zaradu, odnosno proizvode. Od kada su krenule promene nemaju više zajedničku imovinu jer im banke ne daju kredite za bilo šta što nije privatno, pa su pre nekoliko godina podelili zemlju i imaju vlasničke listove ali je i dalje uglavnom obradjuju zajednički. Imaju pasulj, kukuruz i kafu. Živi se tako što se ne zna da li će sutra biti hrane, a sutra je kod nekih bude a kod nekih ne bude, zavisi koliko su dobri u dovijanju, snalaženju, pozajmljivanju, ekonomisanju. To sa klopom je bilo kao noćna mora. Možete li da zamislite mene sa tri obroka dnevno koja podrazumevaju pasulj u nekoj kombinaciji, poneki paradajz i tortilje koje je ona pravila?! A onda jedan dan skontam da je u mom tanjiru parče belog sira a da klinci (unučići) nemaju sir u tanjirima. Pitam ih da li hoće malo od mene, oni oboje pogledaju u nju, a ona mi kaže da neće i da ja samo jedem. Pa ko da jede posle toga? Najstrašnije mi je bilo kada je bio veliki petak, ona mi objašnjava kako se posti i kako se ne jede meso!!! A nisu videli meso od januara najverovatnije. Taj dan je za njih bio gozba, bilo je ribe… Još da vam opišem taj meni i prestajem o hrani. Dakle, riba ali u stvari riblje ćufte sa kukuruznim brašnom - sjajno, mislim se ja. Kaže mi kako pravi supu jer je to tradicija pred uskrs. Nije loše, moram ponekad i da jedem nešto kašikom - što bi rekao moj tata. A onda dodje vreme za ručak. Supa je bila kuvani slatki kupus ali sa vrloooo malo kupusa, nekoliko krompirića i nekoliko paradajza. Kada je postavila sto već je bilo kasno da intervenišem, potopila mi je riblje ćufte u kupus - nejedljivo!!! I šta da kažem??? Jela sam i to i maštala kada će mi mama opet skuvati nešto po mojoj želji…

Kurs je bio sjajan. Ja sam izabrala profeskorku koja ne govori engleski jer sam znala da bih se samo izvlačila i ispomagala engleskim. Jako je dobro zamišljeno ali je nedelju dana malo. Radi se četiri sata dnevno, s tim da je svaki dan bilo više od toga. Dva sata pre podne kada se uči gramatika i dva sata posle podne koja su namenjena konverzaciji. Obično je taj popodnevni termin bio vezan uz još neku aktivnost, pa onda šetamo sat-dva, ostanemo dva sata zbog konverzacije i još u povratku ćaskamo na španskom. Svidja mi se kako su to zamislili…

Šta je jos bilo zanimljivo… crkle su mi baterije za foto aparat, imala sam mnogo muke da nadjem odgovarajuće jer ih nije bilo u prodavnicama u Esteliju. Na kraju mi ih je nabavio vlasnik neke foto radnje i uzeo mi 15$ za njih. Jos jedan dokaz da ovce jesu za šišanje… Ali mi je aparat jakooooo bio potreban, pa tu onda nema pregovaranja. Slikala sam svašta, nadam se da će fotke bar malo moći da vam oslikaju komunu na kraju sveta u kojoj je glavno prevozno sredstvo konj (jahala sam jedan dan i bilo je super), u kojoj nema struje, nema podova po kućama, nema prodavnica, nema ničega osim dece koja se smeju i ljudi koji se ne smeju. I poneko od studenata. U mojoj turi je bilo još četiri studenta, jedan par iz Kanade i jedna devojka iz Australije, ali su oni svi već bili u Nikaragvi iz nekog razloga pa su dosli da tu provedu slobodne dane za uskrs - koji se ozbiljno shvata u ovoj regiji… nema ni javnog prevoza dva dana!!!

Desilo se i da mi je neko ukrao pare tamo, to je bilo mučno jako. 120$ i nije neka para ali u zemlji u kojoj ne rade automati i ne možeš da koristiš karticu - nije baš neka pozicija. Pokušavali su da ustanove ko bi to mogao da bude, nisu utvrdili ali su rekli da će pre ili kasnije saznati jer su oni toliko mala zajednica da to ne može da prodje neopaženo. Kažu da je to lova koja će se primetiti u selu. Na kraju su se organizovali i vratili mi pare, kažu da oni jesu jako siromasni ali da nisu lopovi i da će oni to već nekako rešiti. Ne znam šta da kažem na sve to, sada mi je bilo značajno da dobijem pare nazad i da ne razmišljam o tome kako ću se vratiti na Kostariku, ali mislim da ću im poslati neku kintu kad dodjem kući i počnem da radim.

A ovde je april najtopliji mesec u godini, ne možete da zamislite KOLIKO je toplo… Usput, najavljuju početak kišne sezone ranije zbog klimatskih promena, tako da će početi u sred aprila umesto polovinom maja kako je uobičajeno bilo prethodnih godina. Problem je što to nema veze sa temperaturom, pa je još toplije i vlažnije posle kiše. Ponovo kišna sezona… ne znam kako ću to podneti… doduše, ovo je i očigledni dokaz da vreme prolazi - moja druga kišna sezona po redu…

Ovo pismo vam pisem treći dan za redom. Počela sam u četvrtak a danas je subota. Valjda ću staviti tačku danas i poslati pisamce.

Videla sam danas vest na TV-u u toku ručka kako su neku ženu koja je pokušavala da prebegne iz Nikaragve ovamo, pojeli krokodili dok je preplivavala neku reku na granici?!? I to je još jedan od dokaza koliko je bedno u Nikaragvi - da nekome padne na pamet da rizikuje da ga pojedu krokodili, samo da bi pobegla iz zemlje… Strašno!

jedna od omiljenih…

Danas je počeo karneval u Pančevu. Naivno sam izašla u šetnju sa Šnalicom. Uletele smo u palanački vašar, tezge sa džidžabidžama, svetlećim besmislicama, balonima, slatkišima, kičericama i ostalim bespotrebnim glupostima. Neki lik je doveo jednog malog nesrećnog majmuna kojeg drži na uzici. Majmum pozira i slika se sa oduševljenom masom - “jeeee, vidi majmuna!”. Da, vidi majmuna, maltretira životinju. Neki drugi su doveli ponije da ih deca jašu (krugić za “simboličnu cifru”). Silni neki ljudi, valjda moji sugrađani i sugrađanke, koji valjda nikad ne zalaze u ovaj deo grada. Osim kada je karneval. Naš prolazak do bilo kakve čistine je bio prilično iritirajući izazov.

Šnalica hoće (opet) kod dinosaurusa - vazdušni dušek za skakanje. Ajde, idemo. Tokom probijanja, slučajno zastanemo u blizini jedne improvizovane “tezge” - prodaju besmislice na klupi. Vidim ženu koja čuči, a odrvatan lik se nadneo nad njom i viče: “Ja sam gazda! Ako kažem da stojiš na jednoj nozi, ima da stojiš! Ja sam gazda! Da me slušaš!” I BAM - šamar (ali onaj vešti - pritajeni da drugi ne čuju, ali dovoljno jak). Žena spustila glavu i pokrila je rukama. U sekundi sam se sledila i stegnula Šnalicu. U panici pokušavam da pronađem nekog policajca. Nema ih nigde u krugu. Obilazim i tražim ih i mnogo mi je loše. Nema ih nigde u blizini. Šnalica u rukama konta da sam u nekoj frci.

Pogledam nas. Odmerim snage. I odjednom osetim strah.

I ništa. Stisnem ovu moju malu i odem. I počnem da plačem.

I tako… ništa nisam uradila…

Pre neki dan sam bila na javnoj raspravi o Nacrtu Zakona o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja. Prilično je dobar i otvara mnoge mogućnosti za uključivanje dece iz osetljivih grupa, različite metode rada, individualizaciju programa, procenu postignuća odnosno praćenje ishoda obrazovanja i mnoge druge vrlo pozitivne stvari za koje se nadam da će zaista uticati na kvalitet obrazovanja. Najveća mana zakona je ponavljanje razreda u osnovnoj školi po istom starom i prevaziđenom sistemu, koji je već potvrđen kao neuspešan i neefikasan. Takođe, zakon propisuje da se do VII razreda vladanje ocenjuje opisno i ne ulazi u konačan prosek, ali od VII razreda se ocenjuje brojčano i ulazi u prosek. Eto, opet divne prilike da učenici/ce dobijaju kečeve iz vladanja iako je i ova mera potvrđena kao potpuno nepotrebna i bezuspešna. Vreme je da zabranimo ponavljanje u osnovnoj školi, jer je to put za segregaciju i etiketiranje dece, potpuno je uvređujuće i govori nam o stepenu nesposobnosti sistema da odgovori na obrazovne potrebe i prava dece.

Predstavljeni su rezultati različitih istraživanja i procena stanja u obrazovanju u Srbiji, kao i trendovi, kao što je, na primer, da se broj učenika smanjuje (6%), ali se broj nastavnika povećava (5%). Srbija za obrazovanje odvaja 3,55% BDP (što nas svrstava na dno lestvice evropskih zemalja), a čak 96% tih minimanlnih sredstava se odvaja za plate zaposlenih u vaspitno-obrazovnom sistemu. Prostora (i finansija) za razvojne programe praktično ni nema. Ako tome dodamo i paralelni sistem obrazovanja - redovne i specijalne škole - vidimo da se više troši nego što se ulaže ili racionalizuje u obrazovanju. Specijalne škole su u odnosu na druge obrazovne ustanove u povlašćenom položaju: raspolažu većim prostorom nego što su njihove potrebe, u svakom pogledu su bolje opremljene od drugih škola, 3-4 učenika u proseku dolazi na jednog nastavnika, čas taje 30 minuta, nastavnici u specijalnim školama imaju 10% veće plate od nastavnika u redovnim, pa i pored toga njihovi učenici se ni najmanje ne osposobljavaju za samostalan život,  niti se osposobljavaju za učešće u zajednici i kasnije život provode zatvoreni u svojim kućama ili stacionarnimi ustanovama.

Ovog puta bih, u stvari, pisala o raznim „interesantnim” pitanjima i komentarima, sugestijama, konstatacijama koje sam čula na raspravi. Navodim samo neke primere argumenata koje su učenici/ce iznosili:

„Potrebno je posebno naglasiti socijalni aspekt vrtića i dati veći značaj stručnim saradnicima, jer svi znamo kakva je situacija u Srbiji i koliko je patologije.” Eto nama novog slogana za kampanju - „Koja si patologija?” Neverovatno!

Predstavnice Unije srednjoškolaca i Evropske Unije srednjoškolaca Srbije su imale sjajne argumente i osvežavajući nastup, koji je obilovao argumentima, jasnom porukom i pokazao nam ko su buduće liderke u Srbiji. Pominjale su da je u zakon neophodno uneti i da je zabranjena diskriminacija učenika/ca zbog seksualne orijentacije i rodnog identiteta (što nije uneto u nacrt zakona), kao i da je neophodno da bar jedan predstavnik/ca učenika/ca bude u Nacionalnom prosvetnom savetu, koji donosi važne odluke a tiču se upravo učenika/ca. Ne treba da pominjem da je njihov nastup izazvao opšte mrštenje i grčenje lica svih „odraslih” - onih iskusnih i stručnih. Pažljivo sam posmatrala kako direktori raznih škola prevrću očima, uzdišu i prave grimase tipa „Joooj, šta hoće ova deca?!” Mi smo ih pozdravili aplauzom što možda i nije primereno za javnu raspravu ovog tipa, ali svakako je bilo značajno.

Nakon srednjoškolki nastupila je izvesna direktorka izvesne srednje škole koja je svoj nastup započela rečima: „Eto, posle izlaganja ove simpatične dece, ja bih samo rekla, iako o tome nisam želela da pričam, da ako pažljivo, vrlo pažljivo pročitate ovaj nacrt zakona, stav po stav, videćete da je deci dato jedan i po puta više prava nego obaveza! Znači, dato vam je dovoljno!”. Što će reći „Šta vi deco hoćete? Ne preterujte, zna se ko je u centru obrazovnog sistema - mi jadni nastavnici”. Simpatična deca?!? Rado bih gospođi organizovala edukaciju o pravima deteta, javnom nastupu, argumentovanju stavova. I pozvala bih ove dve srednjoškolke da budu trenerice. Posebno me fascinira učestala priča o DAVANJU PRAVA deci. Kao da mi sada njima činimo uslugu i pokazujemo gest dobre volje, ali i to pod prinudom, jer svi nešto traže od nas. Često čujem kako deca postaju prezaštićena „davanjem svih tih prava”, postaju „mali bogovi”  a kao posledica postaju pretnja za društvo. Gospođa je, takođe, pametno zborila da u ciljeve obrazovanja (ima ih 16 i potpuno su fantastični, u skladu sa vrednostima građanskog društva) treba dodati posebno i „razvijanje tolerancije i empatije prema deci sa posebnim potrebama”. Iako ovaj član kaže da je cilj obrazovanja i vaspitanja i: „razvoj rasne, nacionalne, kulturne, jezičke, verske i polne tolerancije i nediskriminacije i uvažavanje različitosti“. Kaže gospođa „To posebno istaći”. Valjda i ona demonstrira svoju humanost o kojoj sam već toliko puta pisala. I da završimo njeno izlaganje konstatacijom da školski odbor čine tri predstavnika škole, tri predstavnika roditelja i tri predstavnika lokalne zajednice. „To znači da od devet osoba u školskom odboru, imate šest potpuno nekompetentnih osoba u oblasti obrazovanja!” Nemam reči. Roditelji su nekompetentni za sagledavanje kvaliteta i mogućnosti unapređenja obrazovanja svoje dece?!?

Još jedna direktorka se javila da konstatuje kako opisno ocenjivanje vladanja do VII razreda predstavlja jako veliki problem i da to nije dobar predlog. „Moramo nekako da zaštitimo školu i nastavnike. Vi ne znate kakve mi probleme imamo, čak i sa agresivnošću dece u I razredu osnovne škole!”. Stvarno jadne škole, baš mi ih nešto žao, posebno kad nagrnu svi ti delinkventi uzrasta od 7 godina.

Direktori su se, naravno, najviše zanimali za kvote, norme, obaveze polaganja ispita za direktore („Kao da oni što su nas birali nisu dovoljno stručni i kompetentni, pa sad moramo još i ispit da polažemo i to o svom trošku!”). Nikako ne razumeju da je direktor/ka škole u stvari menadžer/ka i da taj posao zahteva drugačije veštine i znanja, kao što su koordinacija ljudskim resursima, poznavanje zakona, upravljanje novcem, odgovornost, donošenje odluka, timski rad… Da, interesovalo ih je i zašto je obrazovanje dece romske nacionalnosti posebno istaknuto i da li to znači da će sad „morati da ih primaju u škole i da obezbeđuju jednak tretman”. No comment.

Sve u svemu, rasprava je bila polu-dosadna, stereotipna i često diskriminatorna i uvređujuća, pretpostavljala sam šta ćemo sve čuti i opet mi je potvrdila koliko moramo da radimo u ovoj oblasti. Ipak, nadam se da ćemo ipak imati ovako „skrojen” sistemski zakon o obrazovanju. Biće tu mnogo, mnogo posla, ali i, čini mi se, dosta pozitivnih rezultata i promena.

I jednog dana ćemo imati slobodniju decu, koja će poznavati (i realizovati) svoja prava.

* plakat je deo kampanje “Kvalitetno obrazovanje za sve”, koju realizuje Inicijativa za inkluziju VelikiMali. Autorka je Maja Veselinović

Zašto klapa II? Već sam stavila “ovaj” post u utorak, ali je u sredu volšebno nestao. Ne znam ko ili šta (to je već daleko od mojih mogućnosti razumevanja cyber space-a) je obrisao dva poslednja posta na Borseliniji. Molim da se uzdrzite od komentara tipa “Nešto nisi dobro uradila”. Jesam, sve sam dobro uradila

No, post je iščezao, a ja sam baš imala neki dobar uvod i sada to, naravno, ne mogu da ponovim.

Dakle, originalni text je objavljen u Daily Telegraphu (If you don’t take a job as a prostitute, we can stop your benefits), 2005. godine. Da li se i šta promenilo od tada ne znam. Nisam istraživala. Potpuno podržavam legalizovanje, odnosno zakonsko regulisanje seksualnog rada (ne volim reč “legalizacija” - previše me podseća na pokušaje raznih da legalizuju svoje “mukom” stečene vile i bazene, pa mi je neprimerno porediti ove dve teme). Za mene situacija opisana u tekstu nije pitanje morala (posebno ne javnog morala - u isti ne verujem), već me je nekako podsetila na to koliko sistem može da se udalji od osobe, potreba, interesovanja. S druge strane, ja bih se verovatno lepo ismejala sa prijateljima i prijateljicama kada bi mi se ovo (u nekoj budućoj izmišljenoj Srbiji) i desilo.

BERLIN - Ako ste nezaposlena žena i živite u Nemačkoj, onda morate prihvatiti svaki posao koji vam ponudi agencija za zapošljavanje. Ukoliko posao odbijete, ostajete bez prava na socijalnu pomoć. Upravo bi se to moglo dogoditi 25-godišnjoj nezaposlenoj konobarici iz Berlina koja je odbila posao prostitutke!

Naime, od 1. januara, stupanjem na snagu paketa mera socijalnih reformi pod nazivom Hartz IV, oni koji odbijaju posao ostaju bez socijalne pomoći. Budući da je prostitucija u Nemačkoj legalizovana pre dve godine, a vlasnici bordela plaćaju porez i zdravstveno osiguranje za svoje zaposlene, prostitucija je postala posao kao svaki drugi i nalazi se u bazi podataka za one koji traže posao - objavio je »Sunday Telegraph«, a preneli mnogi drugi mediji.

Konobarica, koja je inače po zvanju informatičarka, izjavila je da je bila spremna da raditi u noćnom baru, jer je ranije već radila u kafiću. Ali nedavno je dobila pismo od agencije za zapošljavanje u kojem je stajalo da je »poslodavac« zainteresovan za nju, i da ga pozove. Tek kad je okrenula navedeni broj, Nemica je shvatila da je dobila bordel.

Prema reformama koje su stupile na snagu, svaka žena mlađa od 55 godina, a koja je bez posla više od godinu dana, može biti prisiljena da prihvati svaki dostupni posao, uključujući onaj u industriji seksa ili će izgubiti sve povlastice na koje ima pravo kao nezaposlena.

Iako je nemačka vlada razmatrala pitanje da se posao u bordelu izuzme iz reforme zbog moralnih načela, od toga se odustalo jer bi bilo teško razlikovati bordele od barova. Iz toga je proizašlo da agencije za pronalaženje posla moraju jednako tretirati poslodavce koji traže prostitutke i one koji traže konobarice ili medicinske sestre.

Kad je konobarica odlučila da tuži agenciju za zapošljavanje otkrila je da oni ne krše nikakav zakon. Ako bi pak agencija nekome ko je odbio posao odlučila ostaviti povlastice tada bi ih mogao tužiti potencijalni poslodavac.
»Nema ni jedne tačke u zakonu koja bi sprečila da žene budu ‘regrutirovane’ za rad u industriji seksa«, izjavila je Merchthild Garweg, advokatica iz Hamburga specijalizovana za ovakve slučajeve i dodala: »Nova pravila kažu da rad u industriji seksa više nije nemoralan i posao kao takav ne može biti odbijen bez da se ostane bez povlastica«.

nešto mi je ovaj dan…

Prihvatajući da je doba detinjstva doba igre, kako mi odrasli uglavnom reagujemo na tu činjenicu? Mi je ignorišemo. Mi je jednostavno zaboravljamo, jer je igra za nas samo gubljenje vremena. Otuda gradimo ogromne gradske škole, sa mnogo prostorija i skupocenih učila, a iživljavanju nagona za igru najčešće ostavljamo samo skučen betonski prostor.

Moglo bi se, s ne malo verodostojnosti, tvrditi da su zla civilizacije proistekla iz činjenice da se nijedno dete nije u životu naigralo. Ili, drugačije rečeno, svako dete je na silu ugurano u kožu odrasle osobe mnogo pre nego što je dostiglo zrelost.

…

U korenu antagonizma odraslih prema dečijoj igri leži strah. Stotinu puta sam čuo brižno pitanje: “Ali, ako se moj dečak igra po ceo dan, kako će bilo šta naučiti? Kako će položiti ispite?” Malo je onih koji će hteti da prihvate moj odgovor: “Ako vaše dete izigra sve što bude poželelo da igra, ono će biti sposobno da položi prijemni ispit na koledžu posle dve godine ozbiljnih priprema, umesto posle uobičajenih pet, šest ili sedam godina u školi u kojoj je igra, kao deo života, isključena.”

Pri tome, uvek moram da dodam: “Odnosno, ako vaše dete uopšte ima želju da polaže ispite!”

…

Da, strah za detinju budućnost dovodi do toga da odrasle osobe lišavaju decu njihovog prava na igru. No, to je ipak složenije. Iza protivljenja dečijim igrama krije se i neodređeni moralni stav, nagoveštaj da nije dobro biti dete, nagoveštaj koji odbija prilično jasan izraz u opomeni mladoj osobi: “Ne budi dete!”

…

Zanimljivo je i veoma teško proceniti štetu koja je naneta deci kojoj nije bilo dopušteno da se igraju koliko su htela. Često se pitam da li masa sveta koji gleda profesionalne ragbi utakmice u stvari možda pokušava da iživi sputavanu potrebu za igrom na taj način što se poistovećuje sa igračima. Ima izvesnih dokaza da deca odgajana u slobodi i uz mnogo igre ne pokazuju sklonost ka masovnim raspoloženjima.

Aleksandar S. Nil - Slobodna deca Samerhila

nemam komentar.

snimak je užasan, pripremite se. meni je bilo mnogo teško da odgledam (prekidala i žmurela s vremena na vreme).

Mračna tajna Crne Reke - Vreme (br. 959), 21. maj 2009.

Ubijanje Boga lopatom

prvoslav karanović

U Duhovno rehabilitacionom centru Crna Reka, čiji je starešina Branislav Peranović, primenjuju se brutalne metode “lečenja”. Na snimku koji je načinjen u ovom centru vidi se kako ovisnika prebijaju svim raspoloživim sredstvima; pesnicama, nogama, čak i lopatom. Rad ovog centra blagoslovio je vladika Artemije, a država Srbija im je dala dozvolu za rad. Pored toga što štićenike prebijaju lopatama, postavlja se pitanje imaju li medicina, psihijatrija i zakonodavstvo bilo kakav smisao, ako lekove dozira upravnik centra protojerej Branislav Peranović, koji je studirao poljoprivredu, “medicinske sestre” su ovlašćeni batinaši, a čuvari pitbul terijeri i dobermani

Razapeše čoveka preko drvenog stola. Dvojica ga drže za ruke, treći uzima lopatu i pogledom pažljivo i oprezno meri da ne zakači ikone na zidu dok je lopata u zamahu. Neko ga savetuje da “lepo” udara, rečima “pazi mu jaja”. Čuju se krici mučenika dok čovek-zver, jake konstitucije, kao sumanut deset puta udara lopatom po njegovoj zadnjici. Od siline udaraca i zamaha lopate batinaš se podiže na vrhove prstiju.

Ustaje mučenik, nakon lopatanja, i dobija udarac nogom u glavu. Potom ga postave okrenutog leđima prema zidu ispod ikone Bogorodice. Uz stalnu viku “spusti ruke dole”, mučenik dobija pet jakih naizmeničnih udaraca, levom pa desnom otvorenom šakom.

Nakon toga onaj jake konstitucije hvata ga rukama za glavu, tuče kolenom nekoliko puta po njoj i, za kraj ove brutalne sesije, šutira ga u glavu. Prebijeni sve to podnosi stoički - uz povremeno mučne i teške uzdahe. Čovek-zver kao da je pobesneo, nastavlja da ga bije u glavu pesnicama i nogama dok se ovaj ne onesvesti.

Udarač potom uzima dah na nekoliko sekundi, dok njegov pomoćnik podiže prebijenog nesrećnika. Nakon što ga podignu sa poda, sledi mu još serija udaraca pesnicama u lice. Glavu tučenog pridržava asistent ovog brutalnog folklora; glava mlitavo udara o ikone koje kloparaju o zid na kom vise. “Vodi ga, i veži”, poslednje su reči primenjenog boksera, upućene asistentu.

HRISTOS NOSI RASLABLJENOG: Duhovno rehabilitacioni centar Crna Reka nalazi se nadomak Novog Pazara. Zvanično je registrovan 2005. godine; internet prezentacija je na veb adresi www.sretenje.org.

Na naslovnoj strani nalazi se ikona “Hristos nosi raslabljenog”. Sve izgleda idealno, pa i metode lečenja. Navodi se da se osnova terapije u centru zasniva na dijagnozi današnje civilizacije i svakog pojedinca ponaosob i da je suština problema kod svakog ista, a manifestacije su se razvile prema karakteru ličnosti, roditelja i okoline. Terapija se osmišljava prema stanju svakog pojedinca, pa je kod nekog fokus na radu sa životinjama, u bašti, na građevini ili u nekoj drugoj aktivnosti, kod nekog na razgovorima sa sveštenikom ili sa drugim članovima grupe, kod nekih je učestvovanje u bogosluženjima, a kod svih rad na sebi, introspekcija, čitanje i analiza prethodnog života.

“U samoj suštini lečenja, nije dovoljno odstraniti supstancu iz života bivšeg zavisnika. Praznine koje su nastale upotrebom heroina i drugih opijata moraju se ispuniti ‘dobrim sadržajem’ da bi osoba mogla da nastavi dobar put i suštinski osmisli svoj život”, stoji na sajtu. Iako je sve idealno kao da je reč o turističkom centru, raslabljeni na naslovnici ne izgleda ništa bolje od prebijenih ovisnika koji su prošli ovdašnju rehabilitaciju, a tu se nalazi i fotografija uredne i čiste trpezarije, iste one u kojoj na snimku lopatom i pesnicama “čeličaju” raslabljenog.

Jedan od onih koji su prošli “rehabilitaciju” kaže da su ga pri dolasku u centar pratili roditelji. Uz prijatnu priču ponudili su roditeljima ugovor u kom stoji da ovisnik na lečenju pristaje na svaku vrstu tretmana, “što uključuje lakše i malo teže batine”. Potom su potpisali papir u kojem stoji da je period lečenja šest meseci po ceni od 350 evra mesečno. Kaže da su se roditelji odlučili na takav korak ne znajući šta ga sve čeka. Po njemu, drugi presudni faktor bio je očaj roditelja i hvatanje za slamku u bezizlaznoj situaciji: “Radite šta znate samo pomagajte, mi mu ne možemo ništa”, a odgovor je bio: “Ne sekirajte se, mi znamo kako ćemo ga dovesti u red.”

Pogledavši snimak “lečenja” odmah je prepoznao trpezariju “lečilišta”: “Nije to ništa, čim je u trpezariji. Napolju, u dvorištu, poređaju ovisnike u krug da gledaju kako tuku ´nevaljalog´. Biju motkama, lopatama, pesnicama, šipkama, kaiševima, čime stignu. Jednom prilikom, dok sam gledao šta rade, toliko mi se smučilo da sam povraćao i počela je da me hvata nesvestica. Unutra ipak malo vode računa, ali prostorija u kojoj smo ručali često zna da bude krvava od prebijanja, mada je poznato da mnogi boluju od hepatitisa. Nema ko da razgovara s tobom, biju za sve, čak i za reč koja im se ne dopada ili preki pogled. Ako ne pokušavaš da bežiš, pričaš roditeljima da ti je sve super, onda ne dobiješ batine, ali takvi su retki. Jednog su prebili zato što je rekao roditeljima da mu se ne sviđa ovdašnji hleb.”

Na pitanje “Ko bije?”, odgovora da su to lečeni narkomani koji se prijavljuju da ostanu nakon izlečenja od zavisnosti, a ovlastio ih je otac Branislav. Oni su mu beskrajno lojalni. “Zna i on da bije, često su mu ruke krvave. Kad udara rukama i nogama leti mu mantija na sve strane. Trenira čovek borilačke veštine”, kaže naš sagovornik. Kaže i da one koji su na lečenju poređaju u krug dvorišta, ili ih vode trpezariju, i moraju da gledaju svaku batinašku sesiju. Nikome ne preporučuje lečenje u Duhovno rehabilitacionom centru. “Ipak je bolje ići kod regularnog lekara koji razgovara sa tobom normalno”, kaže naš sagovornik i, koliko on zna, “lečilište je nekima pomoglo, a neke je totalno upropastilo”.

ŠTA RADI POLICIJA: Drugi sagovornik nam je najpre ispričao svoju priču, da bi kasnije od nje odustao, u strahu od “batinaša iz Crne Reke”. On je pokušao bekstvom da se izvuče iz lečilišta. “Uhvatili su me i prebijali kao psa, motkama. Nekoliko puta sam padao u nesvest od batina. Batinajući su me vukli ceo kilometar. Bolje da sam se tog dana udavio u jezeru, nego što sam prošao kroz taj pakao.” Na pitanje zašto nije slučaj prijavio policiji, odgovara da ne želi više da ima posla sa njima i pita se: “Kome da prijavim? Policiji? Policija je dole mnoge uhvatila i vratila ih ocu Branislavu. Nikad ne bih mogao ni da dokažem kroz koji sam pakao prošao, a natovario bih sebi probleme na vrat. Ima on leđa, misliš da gore ne znaju šta se radi”, odgovara pitanjima bivši štićenik centra koji je, kako kaže, izlečen naknadno uz pomoć privatnog psihijatra.

Prema svedočanstvima naših sagovornika, nemoguće je u centru saznati bilo šta o brutalnostima tokom lečenja. Prilikom poseta čuvari prisustvuju svakom razgovoru između pacijenata i roditelja. Svaki pokušaj bekstva je osuđen na propast: “Bilo šta da kažete bilo kome, istog trenutka će prijaviti ‘pajser brigadi’ u strahu da ne bude prebijen zato što je znao, a nije rekao”, kaže naš sagovornik.

Raspitujući se o Crnoj Reci čuli smo da je “otac Branislav prek i nezgodan, i da mu ne nedostaje samopouzdanja”. U centru je prebijena cela romska porodica Vasić kad su pokušali sina da izvuku odatle. Oni su tvrdili da ih je tuklo njih tridesetak zajedno sa Branislavom. Branislav je tvrdio da su psovali i vređali; medijska prašina - kako se digla tako se i slegla.

Iz razgovora sa poznavaocima prilika unutar crkve kao institucije i crkvenim licima koji su na službi u i oko Novog Pazara može se zaključiti da je taj centar imao drugačiju namenu, i osnovna ideja je bila drugačija. To je blagoslovio i vladika Artemije, ali kad je video da se sve otrglo kontroli, on je digao ruke. Otac Nikolaj, starešina manastira Crna Reka, i dalje je žestok protivnik metoda koje koristi Branislav, ali njemu niko ništa ne može, a ovog niko ništa ne pita. Radi šta hoće; rukopoložio ga je Pahomije kog je napustio nakon afere pedofilije.

Sociolog religije Mirko Đorđević kaže da je veoma sumnjičav prema metodama lečenja koje nisu pod kontrolom stručnih lica i zdravstvenih ustanova. “Te teme se sporadično pominju po medijima, ali su to jako važne teme koje nikad nisu istražene do kraja. Nije problem što je vladika Artemije to blagoslovio, to je pod njegovom jurisdikcijom, ali je problem što država nema baš nikakav uvid u to šta se i kako tamo radi, bez stručnog nadzora.”

KO ZNA ŠTA RADE: Stanovnici Ribarića, mestašca pokraj Novog Pazara u neposrednoj blizini lečilišta, ne gledaju blagonaklono na centar, ako je suditi po onima s kojima smo razgovarali. “Nemamo pojma šta se radi gore. Viđamo ih ovde pokraj rečice sa opasnim psima, nekad ima jurnjave po gradu, ko zna šta rade? U te krajeve smo prestali da zalazimo, opasno je”, kaže jedan ovdašnji žitelj.

Do manastira Crna Reka dolazi se preko mosta na Ribarićkom jezeru. Put je delom asfaltni, delom posut tucanikom. Tu nam je monah pokazao manastir u steni koji datira iz XIII veka, a zatim uputio na starešinu manastira, Nikolaja, koji kaže da manastir nema veze sa lečilištem iako je ono na manastirskoj zemlji. “Oni su nam samo komšije i mi sa njima imamo komšijske odnose. Ne mešamo se u njihov posao niti imamo pravo to da radimo, a ne želimo ni oni da se mešaju u naš ovde”, kaže, upućujući nas na kilometar udaljeno lečilište Branislava Peranovića i njegovog zamenika Dejana Jakovljevića.

Do lečilišta se dolazi kroz gustu bukovu šumu, zemljanim putem. Prvo na šta se nailazi je zidani nezavršeni objekat, a potom se ulazi neposredno u lečilište. Ulazak automobila zatekao je sve prisutne. Munjevitom brzinom nekoliko momaka je opkolilo kola, uz povike da se mora izaći van kruga lečilišta. Nakon pitanja “Ko si? Šta si? Otkud ti?”, jedan od momaka je ostao tu da čuva gosta i automobil, van kruga, dok su drugi budno pratili razvoj situacije iz neposredne blizine.

Nakon toga je nastala povika na nekoga (”Kako nije poneo Motorolu!”) i čekanje od nekih desetak minuta, posle čega stiže (valjda) šef obezbeđenja i kaže da se čuo s Dejanom. U njihovoj pratnji sam sproveden na nekakvu otvorenu terasu. Od viđenih objekata ovaj je bio najveći, reklo bi se da je stambena kuća u kojoj žive Peranovići. Skuvaše kafu, ali i dalje neprijatno i napeto. Od malopređašnje manastirske atmosfere ni traga ni glasa, kao da čovek nije u duhovnom centru.

NENAJAVLJENI GOST: Prvo što upada u oči su kavezi sa pitbul terijerima i dobermanima, a nema ih malo. Tu je i nekoliko terenskih vozila i zidanih objekata. Čuje se i žamor iz obližnje šume. U centralnom delu nalazi se i kuća Branislava Peranovića koji ovde živi sa porodicom. Atmosfera može da se opiše u jednoj reči - jadna. Liči na mini Gvantanamo otvorenog tipa; ukoliko bi ma ko pokušao bekstvo, ne bi imao kuda. Ubrzo stiže i Peranovićev zamenik, Dejan. Progutavši bukvicu “odakle nenajavljen”, objasnio sam da sam nekoliko puta pokušavao da telefonom kontaktiram Branislava, bezuspešno, pa došao na lice mesta. Nakon uvida u novinarsku akreditaciju, zamenik je pozvao šefa objasnivši mi da je ovaj pre dve nedelje promenio broj. U telefonskom razgovoru, ponovo bukvica o nenajavljivanju. “To je neprofesionalno, šta sad hoćete, sve zanima šta se ovde radi, pa dolazili su novinari iz ‘Nacionalne geografije’ i razgovarali sa štićenicima. Ne možete da dolazite tek tako, to je ustanova zatvorenog tipa. Pišite šta hoćete, Dejan nema moj blagoslov da vam da intervju”, rekao je Branislav. U trenutku dok sam Dejanu Jakovljeviću objasnio da ću doći ponovo, uz njegovo “Zašto biste dolazili ponovo?”, ponovo je zazvonio telefon. Zamenik saopštava da će Branislav dati intervju, ukoliko mu se tekst da na korekciju i autorizaciju.

Pri izlasku, iza ugla one kuće stajalo je desetak onih, reklo bi se, iz obezbeđenja, pošto nisu nosili nikakva obeležja, niti posebne uniforme. U tom trenutku, lanuo je doberman i povukao čuvara, kidišući - čisto da se zna ko je gazda, a ko nezvani gost.

Nismo dobili odgovore na pitanja može li neko s poljoprivrednom strukom bolesnicima da dozira lekove? Zašto tuku one koji beže želeći da napuste centar? Odakle nekome pravo da ovlasti lečene narkomane da tuku lopatama? Pošto je u nekoliko navrata javno na televiziji govorio da “ne voli da bije, ali nekad mora”, da li mu hrišćanska religija i mantija dozvoljavaju da prebija ljude? Odobrava li mu zvanična crkva nasilje nad pacijentima? Na račun čega mu je odobreno da drži i vodi centar?

A “DUHOVNO-REHABILITACIONI” CENTAR CRNA REKA KAŽE DA JE BAJDEN ZA “SVE KRIV”?!?!?!?!?!?

Festival Ženskog Filma (FŽF) pod nazivom Žensko oko sveta održava se poslednjeg vikenda maja u Domu omladine u Beogradu u organizaciji Anti Trafiking Centra (ATC). Prva smotra ženskog stvaralaštva donosi intrigantne filmske priče iz celog sveta, među kojima su i favoriti kultnog Sundance, Kanskog i Berlinskog festivala.

„Umetnica i sudanski blizanci” (The Art star and the Sudanese twins), „Nolivud Lejdi”    (Nollywood Lady), „Zlatno doba” (The Time of Their Lives), „Četiri žene jednog muža” (Four Wives - One Man) i „Bila sam tinejdž feministkinja” (I Was a Teenage Feminist), samo su neki od naslova filmova iz programa Festivala, netipičnih za repertoar beogradskih bioskopa.

„Predstavljamo filmove koji nisu pravljeni zbog slave, novca ili zarad ispunjavanja ega. Filmove onih čiji glasovi treba da se čuju i misli da se vide na velikom platnu. Oni dopiru iz najrazličitijih delova sveta, svetova o kojima nedovoljno znamo, ili onih koji su nam bliski, a koji autorke beleže u svoj najintenzivniji životni dnevnik - film”, ističe Čarna Manojlović, kreativna koordinatorka i jedna od selektorki Festivala.

Filmovi i prateći programi Festivala bave se tematikom važnom za žene i društva širom sveta, a organizacijom ove filmske smotre ATC potvrđuje da se problemima ženske populacije može baviti i na kreativan i osvežavajući način.

„Ideja nije da se prikaže beznađe, naprotiv, ovo su filmovi lepote, vedrine, snage i vrednosti - umetničke i ljudske. Za nas je Festival Žensko oko sveta prvenstveno proslava i podrška kreativnom potencijalu žena”, objašnjava Sandra Ljubinković, direktorka  ATC-a.

Pored mogućnosti da pogleda petnaest uzbudljivih filmskih ostvarenja, publika u Domu omladine imaće priliku da učestvuje u razgovorima sa autorkama - gošćama festivala, da vidi izložbu fotografija „Dnevnik ženskih portreta” Maje Medić, ali i da uživa u specifičnoj festivalskoj atmosferi opuštenih druženja.

Više na: http://www.fzf.rs/

Zašto Festival Ženskog Filma?
Organizacijom Festivala Žensko oko sveta, Anti Trafiking Centar je Beograd uvrstio na spisak od svega četrdesetak gradova sveta gde se održavaju festivali fokusirani na žensko filmsko stvaralaštvo.
Fenomen takvih festivala novijeg je datuma, a opravdanost te pojave i dalje se preispituje. Čest je argument da su festivali ženskog filma, poput festivala filma o ljudskim pravima, umetnički irelevanti, aktivistički pokušaji neatraktivni za publiku. Pritom, same autorke neretko insistiraju da se njihovi filmovi ne kategorišu u „rodni geto”.
Međutim, istraživanja Women make movies (WMM), jedne od partnerskih organizacija, navode i sledeće:

• Učešće žena 2008. godine u svim zanimanjima iza kamere na svetskom nivou (režija, scenarij, produkcija, montaža, kamera) je manje nego 1998. godine.
• U istoriji Oskara samo tri žene su nominovane za najbolju režiju (Lina Wertmuller 1977, Jane Campion 1994, Sofia Coppola 2004), ali ni jedna rediteljka nikada nije osvojila ovu nagradu.
• Samo 10% scenarija na uzorku od 250 američkih filmova napisale su žene.
• Učešće žena u kreativnom procesu pre snimanja direktno utiče na zastupljenost ženskih karaktera u filmu - ukoliko su žene sarađivale na npr. scenariju, broj ili minutaža ženskih likova u filmu raste.

Upravo iz ovih razloga je 1972. godine osnovana organizacija WMM, kako bi se fokusirano i temeljno bavila povećanjem zastupljenosti žena u filmskim profesijama, ali i sa namerom da se suzbiju stereotipi o ženama u ovom mediju. Od tada, ova organizacija pomaže i promoviše produkciju, distribuciju i prikazivanje nezavisnih filmova i video radova o ženama koje su stvarale žene. Renome organizacije potvrđuje broj i kvalitet naslova u kolekciji, ali i nominacije filmova koje su podržali na smotrama kakve su Berlinski i Kanski festival, ali i dodela Oskara (npr. The Betrayal, autorke Ellen Kuras).

WMM prepoznaje beogradski Anti Trafiking Centar kao srodnu organizaciju čija ideja da pokrenu festival ženskog filma zavređuje podršku. Sličnog su mišljenja i organizatorke verovatno najznačajnijeg ženskog filmskog festivala, britanskog Birds Eye View-a (BAV). Ovaj dinamičan Festival čiji je značaj brzo rastao, prepoznaje se kao relevantna filmska smotra, koja slavi i podržava filmske autorke. Opisuju ih kao zabavan, osvežavajući i istinski provokativan filmski događaj. One za sebe kažu da su odlučne u nameri da promene stanje i izbrišu negativne statistike u vezi sa ženama u filmskom stvaralaštvu.
Ovo su samo neki od razloga za uspostavljanje Festivala Ženskog Filma u Beogradu, neke od smernica za razvoj koje organizatorke iz Anti Trafiking Centra prepoznaju kao vredne i koje nameravaju dalje razvijati zajedno sa publikom, autorkama i njihovim filmovima od ovogodišnjeg prvog izdanja pa nadalje na Festivalu Ženskog Filma.