Borselinija

Jedan od onih.

Previše informacija,

promena, rečenica,

posećenih mesta,

svašta urađeno, mnogo zaboravljeno…

zvoni, pišti, sve stiže.

A onda dođem kući,

grlimo se Šnalica i ja,

smejemo (ne znam ni ja čemu).

Plešemo

i pevamo “Krokodila Genu”

na znanim i neznanim jezicima…

Neki brzinski posete Borseliniju, neki samo prelete, neke se zadržavaju malo duže ili se s vremena na vreme vrate, neke ne mare. A neki i kampuju.

Ovog puta za Borseliniju piše Kiklop. A YuffieLeo kaže “hvala”!

Proveli smo skupa sedam godina

Na početku je svega bilo malo: malo ljubavi, malo bola i malo straha da se ne rasprši ono što osećamo jedno prema drugom. Vremenom, sve se uvećalo do nezdravosti, s tim da su bol i strah postali povremeni, a mi smo godine proveli halucinirajući pod strahovitim dejstvom nečega što smo ljubavlju zvali. Znači, najobičniji ovisnici. Ne mogu da se setim većine stvari koje su mi se dešavale u procesu izlečenja tj. odvikavanja. Kad su u pitanju bolesti zavisnosti, ni stručnjaci nisu jedinstveni. Jedni su za naglo prekidanje, drugi savetuju postepeno odvikavanje, a treći se zalažu za metodu supstitucije, odnosno zamene. Međutim, svesni su da svaka od pomenutih metoda ima svoje dobre i loše strane. Mi smo odlučili da naglo prekinemo ali pokazalo se da to nije najrazumnije. Nakon pola godine, i nekoliko neuspelih zaljubljivanja u druge osobe, shvatili smo da je postepeno odvikavanje primerenije našem slučaju. Svakodnevno razgovarali smo telefonom, a jednom nedeljno se sastajali i do iscrpljenosti razgovarali. Prilikom jednog od tih susreta, baš kad je postalo zamorno tražiti odgovore na pitanja kojima ćemo oboje zadovoljni biti, rekla je: „Znaš, dve poslednje godine koje sam provela sa tobom pamtiću po jednoj stvari, bila sam ljubomorna na tvoju pisaću mašinu!” E to me je zaboleo. Dokle će mašine pobeđivati ljude?

Kiklopa možete pratiti na:

KULTURBUNT - fanzin “Na škrge”

Urbano zeleno

Kiklop’s blog - Zokster something

Napred u prošlost

Deca u Berlinu, glavnom gradu Nemačke, su izuzeta od strogih zakonskih odredaba o pravljenju preterane buke.

Jedan amandman na gradski zakon učinio je da pripadnici mlađe generacije mogu da prave buku i da se to smatra „fundamentalnim i društveno prihvatljivim”.

Berlin je prvi od 16 nemačkih federalnih jedinica koji je usvojio ovakav zakon. Međutim, svi Berlinci, uključujući i decu, i dalje moraju da poštuju zvaničan javni red - tišinu tokom noći i nedelje (ceo dan i celu noć). Do sada su samo crkvena zvona, kamioni za čišćenje snega i traktori bili izuzeti od strogih pravila o zabrani pravljenja preterane buke.

Samo u Berlinu građani svake godine podnesu stotine tužbi o povišenom nivou buke koja dolazi sa igrališta vrtića i škola. Neki dnevni centri su čak bili zatvoreni nakon što su građani na sudu tražili miran život.

Sada je berlinska lokalna vlast donela zakon koji deci daje pravo da budu glasna. To je prvi zakon te vrste u Nemačkoj.

Alex Strohbush, iz berlinskog Odseka za zaštitu od buke, rekao je „Prvi put imamo zapisano u zakonu da moramo da prihvatimo da deca viču i prave buku tokom svog odrastanja i sve komšije to moraju da shvate i prihvate“.

Nemačka organizacija za zaštitu dece rekla je novinskoj agenciji AFP da pozdravlja ovaj potez: „Živimo u gradu i deci treba biti dozvoljeno da se igraju i prave buku”.

17. februar 2010. godine

Vest preuzeta sa Child Rights Information Network

Kada živite u zemlji kao što je Srbija, ovakve vesti vam nekako budu smešne. I ja sam se nasmejala. Ali, deca imaju pravo na igru i niko im to ne može oduzeti samo zato što želi da u tišini gleda vesti, jede supu, dremka na kauču ili “visi” na facebook-u.

Spot za pesmu Karta sveta, Klopke za pionira (album Planetarni čovek)  sniman je leta 2006. godine, na Arzi (CG).

Režija, kamera, montaža i scenario: Mileta Mijatović

U glavnim ulogama: Dragan i ja

Tekst (by Mileta Mijatović)

da li si ikad gledala kartu sveta
i na njoj tražila svoj grad

tvoj grad ne postoji svi gradovi su tvoji

da li si ikad gledala kartu sveta
uzalud podeljenu na države
da li si ikad gledala kartu sveta
uzalud iscrtane granice

karta sveta samo je planeta
uzalud podeljena na države

da li si ikad gledala kartu sveta
i na njoj tražila svoj grad
tvoj grad ne postoji svi gradovi su tvoji
kuća je tamo gde si ti
planetarni čovek iz tebe govori

ne ti nisi stranac četkica za zube ranac
planetarni čovek

da li si ikad gledala kartu sveta
i na njoj tražila svoj grad
tvoj grad ne postoji svi gradovi su tvoji
kuća je tamo gde si ti
planetarni čovek iz tebe govori

Samo da ne komentarišemo ko je kome, kada i koliko. Nije tema.
Izraelski vojnik, palestinski dečak.

Izvor: ne znam, skinula sam je pre jedno dve godine. Ako saznate/pronađete, javite mi

Prosledio mi Kiklop

U ovom trenutku, deca vojnici se bore u najmanje 14 zemalja u svetu. Dečaci i devojčice su primorani/e na borbu, iskorišćeni su kao radna snaga i žrtve su nasilja i lošeg tretmana.

Pre deset godina, UN su usvojile dokument koji zabranjuje učešće dece (znači osoba mlađih od 18 godina) u oružanim sukobima kao i njihovo nasilno regrutovanje u oružane grupe i snage. Danas je dve trećine svetskih zemalja ratifikovalo ovaj dokument, koji se zove Opcioni protokol Konvencije o pravima deteta o učešću dece u oružanim sukobima. Međutim, 61 zemlja ga još uvek nije ratifikovala što znači da nisu potpuno posvećeni zaustavljanju zloupotrebe dece u ratovima.
Pomozite nam da postignemo univerzalnu ratifikaciju ovog protokola tako što ćete pisati ambasadorima ključnih zemalja. Recite vladama ovih zemalja da pomognu u zaustavljanju upotrebe dece u oružanim sukobima i da ratifikuju ovaj međunarodni ugovor.

Akcija je kontinuirana i svakog meseca ćemo poziv poslati na 10 novih zemalja. Posetite nas s vremena na vreme i ponovite akciju.

Ratify Child Soldiers Treaty - Human Rights Watch

Ja potpisala i poslala. Vrlo jednostavno i brzo. Ne zahteva nikakav napor od vas. Naravno, važno je da verujete da će to ipak nečemu doprineti. Ako ne znate mogo o tome, pogledajte ovaj post i ovaj. Odvojite vreme i pročitajte knjigu “A Long Way Gone - Memoirs of a boy soldier” koju je napisao Ishmael Beah, sada dvadesetšestogodišnjak iz Sijera Leonea, koji je sve ovo preživeo. Pogledajte film „Krvavi dijamant” (nije da ga promovišem i hvalim, ali nažalost nije mnogo filmova urađeno na ovu temu, a svaki pokušaj je važan).

Srbija je ratifikovala ovaj protokol i podnela prvi izveštaj o implementaciji, a uskoro će i grupa nevladinih organizacija predstaviti Komitetu za prava deteta svoj alternativni izveštaj o primeni Protokola. Nekako sam učestvovala u pisanju ovog izveštaja i verujem da ovakve akcije mogu da dovedu do promene. Alternativni izveštaj upućuje kritiku državi jer je zakonski dozvoljena regrutacija pre 18. godine, kao i zbog činjenice da imamo srednje vojne škole što jeste militarizacija dece. Najveća pažnja je ipak na uključivanju i vrbovanju dece od strane raznih nacionalističkih i militarističkih grupe. Dečija koalicija je takođe sastavila svoj izveštaj i dvoje dece iz Srbije će se predstaviti Komitetu u Ženevi. Bravo za njih! Kad bude javna finalna verzija izveštaja, kao i preporuke Komiteta, postaviću ih na oglasnoj tabli Borselinije.

Potpisivanje peticije je samo jedna u nizu od kontinuiranih akcija.

Najbolje bi bilo da ratova nema pa da o ovome ne moramo ni da razmišljamo. Ali, ono što nemamo - nemamo. Dajte da vidimo šta imamo i da nešto uradimo po tom pitanju. Moguće je.

fotografija preuzeta sa sajta Human Rights Watch

Kad bismo celokupno svetsko čovečanstvo sveli na selo sa stotinu stanovnika, a poštujući proporcije svih postojećih naroda sveta, selo bi bilo ovako sastavljeno:

57 Azijata
21 Evropljanin
14 Amerikanaca (severnih i južnih)
8 Afrikanaca

52 žene
48 muškaraca

70 ne-belaca
30 belaca

70 ne-hrišćana
30 hrišćana

89 heteroseksualaca
11 homoseksualaca

6 osoba bi posedovalo 59% sveukupnog svetskog bogatstva i svih šestoro bi bili iz Sjedinjenih američkih država

80 bi živelo u kućama bez osnovnih uslova stanovanja

70 bi bilo nepismeno

50 bi bilo neuhranjeno

1 osoba bi umirala
1 se radjala

1 osoba bi imala kompjuter

1 (da, samo 1) bi posedovala univerzitetsku diplomu

Ako svet posmatramo u svetlu ovih podataka, očigledna nam postaje potreba prihvatanja, razumevanja, saosećanja i edukacije.

Razmislite i o ovome:
Ako ste se jutros probudili zdraviji no bolesniji, srećniji ste od million ljudi koji neće dočekati iduću nedelju.

Ako nikad niste osetili opasnosti rata, usamljenost zatočeništva, agoniju mučenja, ugrize gladi, srećniji ste od 500 miliona stanovnika ovog sveta.

Ako možete otići u crkvu bez straha da vam prete, da vas hapse, muče ili ubiju, srećniji ste od 3 milijarde ljudi ovoga sveta.

Ako u vašem frižideru ima hrane, na vama odeće, nad glavom imate krov i imate krevet u koji ćete leći, bogatiji ste od 75% stanovnika ovog sveta.

Ako imate račun u banci, novac u novčaniku i nešto sitniša uokolo u nekoj kutijici, činijici, spadate medju 8% najbogatijih ljudi na svetu.

Ako su vam roditelji još uvek živi a pritom još uvek u braku, spadate medju uistinu retke osobe.

Ako mozete pročitati ovu poruku, upravo ste dvostruko srećni, jer je neko mislio na vas i jer ne spadate u 2 milijarde onih koji ne znaju da čitaju.

Ovo je Medjunarodna nedelja prijateljstva.

Pošalji ovu poruku svima koje smatraš prijateljima.

Ako ne pošalješ nikome, ništa se neće dogoditi. Ako pošalješ, možda ćeš nekome izmamiti osmeh.

Srećna nedelja prijateljstva!

Hvala Srđanu za ovogodišnju poruku

Septembra 2000. godine, vlade država članica UN su se obavezale da će do 2015. godine smanjiti siromaštvo u svetu za polovinu. Definisani su Milenijumski ciljevi razvoja.
Krajnji rok se približava, a situacija je i dalje kritična u svakoj oblasti.
Osam vodećih filmskih stvaralaca okupljeno je u projekat “8 No Time Left” da sa nama podele svoje vizije osnovnih izazova milenijuma.
Uključite se! Posetite sajt i:

• Besplatno pogledajte osam filmova. Projekcije počinju 05. februara i traju meseca dana.
• Reagujte: podržite projekat 8. Skinite promotivni paket (nalepnice, majice, bedževi itd) i distribuirajte. Prikažite film u vašem gradu. Informišite ljude o filmu.
• Preuzmite akciju: Povežite se sa osam organizacija koje su počele da razvijaju projekte u oblastima koje želite da podržite: siromaštvo, obrazovanje, jednakost, smrtnost dece, zdravlje majki, HIV, ekologija, razvoj.

Filmski stvaraoci i stvarateljke:

Abderrahmane Sissako - Iskoreniti ekstremno siromaštvo i glad

Gael Garcia Bernal - Postizanje univerzalnog osnovnog obrazovanja

Mira Nail - Promovisanje rodne ravnopravnosti i osnaživanje žena

Gus Van Sant - Smanjenje stope smrtnosti dece

Jan Kounen - Unapređenje zdravlja majki

Gaspar Noe - Borba protiv HIV/AIDS-a, malarije i drugih bolesti

Jane Campion - Obezbeđivanje ekološke održivosti

Wim Wenders - Razvijanje globalnog partnerstva za razvoj

Pogledajte filmove. Ne propustite!

Pročitala sam skoro vest da velike svetske organizacije za zaštitu dece pozivaju na hitno obustavljanje usvajanja dece sa Haitija, a navedene su dve opasnosti: razne zloupotrebe (prodaja, prostitucija, prodaja organa) i potencijalno razdvajanje od porodice ili šire familije s obzirom da je pretraga za preživelima i dalje bila u toku. Organizaciju su apelovale da se obustavi i usvajanje dece za koju su pre zemljotresa administracije država završile sve neophodne provere i procedure. Jasne su mi sve mogućnosti i realnosti zloupotrebe u ovakvim situacijama, pogotovo ničije i nevoljene dece. Lovci na živote i pomahnitali trgovci i robovlasnici su se verovatno prilično radovali ovakvoj situaciji. Njihove kolege sa Haitija su vrlo brzo osmislile plan i počele da razrađuju biznis. To je, nažalost, već viđen i proveren scenario i, čini mi se, začarani krug zakasnele reakcije. U svemu tome, biznis je ključna reč - trgovina decom je veoma dobro osmišljen i razvijen posao koja donosi ogromnu zaradu. Siromaštvo i beznađe su odlično tlo za vrbovanje ili kidnapovanje života, a katastrofe kao što je ova naglo povećavaju broj trafikovanih osoba. Naglo povećavaju i profit.

Ipak, ne mogu da razumem zašto je u potpunosti obustavljeno usvajanje dece sa Haitija. Sada kada im je to najpotrebnije i kada su velike šanse da neće preživeti. Ili će živeti na ulici. Procenjuje se da je nakon zemljotresa oko 40.000 dece ostalo bez porodica. Pre zemljotresa na Haitiju je bilo oko 380.000 dece bez roditeljskog staranja u nekim jadnim i odurnim domovima, a mogu samo da zamislim horor tih ustanova u jednoj siromašnoj i autoritativnoj državi. Nerviraju me takve krajnosti. A šta onda neko ko želi da pomogne detetu može da uradi? Da donira novac?! Iskreno, nemam dovoljno poverenja u velike međunarodne organizacije, a imam i iskustvo koje je to potvrdilo više puta. Da, ogromne količine novca se odvajaju za programe podrške, krizne situacije, projekte i slično. Ali, isto tako ogromne količine novca se daju na marketing bahatosti. Primera radi, jedna velika organizacija pravi konferenciju za štampu i svim posetiocima deli, pored raznih papira i fascikli (unište šumu za taj jedan događaj), kišobrane sa logoom, torbe sa logoom i sloganom kampanje, USB priveske za novinare/ke itd. A što kad već svi znamo za tu organizaciju? Znam da će neki marketing eksperti reći kako to nije skupo a neophodna je vidljivost da bi proizvod „prodali” (ironično, u ovom slučaju proizvod je podrška), ali s druge strane, ista ta organizacija od mene traži da doniram zaista skromnu svotu novca i objašnjava mi šta se sve može kupiti od toga (prva pomoć, toliko konzervi hrane, toliko litara vode, toliko ćebadi…). Pa, zaboravite na kišobrane i torbice za kvazi-aktiviste i uložite taj novac u prekrivače i šatore. A meni recite šta stvarno, pored donacije, mogu da uradim! Šta će dovesti do neke promene?! Organizujete neko hitno i privremeno premeštanje te dece u okolne zemlje ili porodice koje žele da ih prime. Ne mora da bude pravno formalno usvajanje. Ali, nažalost, tako dolazimo do najbolnijeg pitanja - imigrantska politika. Zlo svih politika u svetu.

Sigurna sam da ima ljudi koji su spremni da urade mnogo više od davanja novca ili odlaska u spasilačke ekipe na Haitiju (neki prosto to ne mogu da izvedu). Jedna strana ove priče je novac u humanitarne svrhe (svakako neophodan za različite akcije - nekada je samo novac potreban), a potpuno druga strana je održivost i dugoročna podrška. Povukao je i mene haos akcija, htela sam da doniram novac, ali odustala nakon razgovora sa prijateljicom. Nekako osećam da bi mi (prijatelji i prijateljice), ludo revolucionarni kao što jesmo, bili spremniji i odlučniji da nam je neko došao i rekao „Pokrenite hitno prihvatilište za decu sa Haitija”. O da, posle užurbanih razgovora, premišljanja, dogovaranja, uspeli bi da animirano i našu malu zajednicu. Sigurna sam u to. A posle šta bi bilo, ne znam. Razmišljali bi kasnije o tome. I deca bi bila sigurna i imala nešto što liči na život.

A pre neki dan sam pročitala i ovu vest. Pa kako su to tupavo smislili? E zbog ovakvih i onakvih iz prvog pasusa, svako dete bez roditelja na Haitiju će ostati da tavori i izigrava život na ulicama Port-o-Prensa. Neki će biti u domu. Neki će svakako biti prodati i ko zna šta će im se desiti. Neki će umreti. Možda ne u sledećih par meseci, ali uskoro. Tek ćemo gledati mrak dečijeg života na Haitiju. Kad se sve organizacije povuku, kad novac prestane da stiže, kad svi novinari zaborave, kad svi mi zaboravimo. Ali važno da smo uplatili našu svoticu novca (za kišobran) i rešili sebi suze oko Haitija.

Ja sam još jedna u nizu koja ništa nije uradila po pitanju Haitija, osim pisanja ovog bednog posta. Ali, ima dana…

Mislim da sam ove godine sasvim dovoljno ćutala i bila fina po pitanju zime (ove zime ama baš ništa drugačije). Neeee mooooguuuuu višeeeee! Hoću leto!

Da prošetam ovako osušenom i skvrčenom zemljom u mojoj lepoj ravnici. Znam, na veliku žalost poljoprivrednika, biljaka, industrije i svega i svih što hrane nas. Ali, mogu da želim (dok se OPET smrzavam u ove sitne sate).

photo by Yuffie