Septembra 2000. godine, vlade država članica UN su se obavezale da će do 2015. godine smanjiti siromaštvo u svetu za polovinu. Definisani su Milenijumski ciljevi razvoja.
Krajnji rok se približava, a situacija je i dalje kritična u svakoj oblasti. Osam vodećih filmskih stvaralaca okupljeno je u projekat “8 No Time Left” da sa nama podele svoje vizije osnovnih izazova milenijuma.
Uključite se! Posetite sajt i:
Reagujte: podržite projekat 8. Skinite promotivni paket (nalepnice, majice, bedževi itd) i distribuirajte. Prikažite film u vašem gradu. Informišite ljude o filmu.
Preuzmite akciju: Povežite se sa osam organizacija koje su počele da razvijaju projekte u oblastima koje želite da podržite: siromaštvo, obrazovanje, jednakost, smrtnost dece, zdravlje majki, HIV, ekologija, razvoj.
Filmski stvaraoci i stvarateljke:
Abderrahmane Sissako - Iskoreniti ekstremno siromaštvo i glad
Gael Garcia Bernal - Postizanje univerzalnog osnovnog obrazovanja
Mira Nail - Promovisanje rodne ravnopravnosti i osnaživanje žena
Gus Van Sant - Smanjenje stope smrtnosti dece
Jan Kounen - Unapređenje zdravlja majki
Gaspar Noe - Borba protiv HIV/AIDS-a, malarije i drugih bolesti
Jane Campion - Obezbeđivanje ekološke održivosti
Wim Wenders - Razvijanje globalnog partnerstva za razvoj
Pročitala sam skoro vest da velike svetske organizacije za zaštitu dece pozivaju na hitno obustavljanje usvajanja dece sa Haitija, a navedene su dve opasnosti: razne zloupotrebe (prodaja, prostitucija, prodaja organa) i potencijalno razdvajanje od porodice ili šire familije s obzirom da je pretraga za preživelima i dalje bila u toku. Organizaciju su apelovale da se obustavi i usvajanje dece za koju su pre zemljotresa administracije država završile sve neophodne provere i procedure. Jasne su mi sve mogućnosti i realnosti zloupotrebe u ovakvim situacijama, pogotovo ničije i nevoljene dece. Lovci na živote i pomahnitali trgovci i robovlasnici su se verovatno prilično radovali ovakvoj situaciji. Njihove kolege sa Haitija su vrlo brzo osmislile plan i počele da razrađuju biznis. To je, nažalost, već viđen i proveren scenario i, čini mi se, začarani krug zakasnele reakcije. U svemu tome, biznis je ključna reč - trgovina decom je veoma dobro osmišljen i razvijen posao koja donosi ogromnu zaradu. Siromaštvo i beznađe su odlično tlo za vrbovanje ili kidnapovanje života, a katastrofe kao što je ova naglo povećavaju broj trafikovanih osoba. Naglo povećavaju i profit.
Ipak, ne mogu da razumem zašto je u potpunosti obustavljeno usvajanje dece sa Haitija. Sada kada im je to najpotrebnije i kada su velike šanse da neće preživeti. Ili će živeti na ulici. Procenjuje se da je nakon zemljotresa oko 40.000 dece ostalo bez porodica. Pre zemljotresa na Haitiju je bilo oko 380.000 dece bez roditeljskog staranja u nekim jadnim i odurnim domovima, a mogu samo da zamislim horor tih ustanova u jednoj siromašnoj i autoritativnoj državi. Nerviraju me takve krajnosti. A šta onda neko ko želi da pomogne detetu može da uradi? Da donira novac?! Iskreno, nemam dovoljno poverenja u velike međunarodne organizacije, a imam i iskustvo koje je to potvrdilo više puta. Da, ogromne količine novca se odvajaju za programe podrške, krizne situacije, projekte i slično. Ali, isto tako ogromne količine novca se daju na marketing bahatosti. Primera radi, jedna velika organizacija pravi konferenciju za štampu i svim posetiocima deli, pored raznih papira i fascikli (unište šumu za taj jedan događaj), kišobrane sa logoom, torbe sa logoom i sloganom kampanje, USB priveske za novinare/ke itd. A što kad već svi znamo za tu organizaciju? Znam da će neki marketing eksperti reći kako to nije skupo a neophodna je vidljivost da bi proizvod „prodali” (ironično, u ovom slučaju proizvod je podrška), ali s druge strane, ista ta organizacija od mene traži da doniram zaista skromnu svotu novca i objašnjava mi šta se sve može kupiti od toga (prva pomoć, toliko konzervi hrane, toliko litara vode, toliko ćebadi…). Pa, zaboravite na kišobrane i torbice za kvazi-aktiviste i uložite taj novac u prekrivače i šatore. A meni recite šta stvarno, pored donacije, mogu da uradim! Šta će dovesti do neke promene?! Organizujete neko hitno i privremeno premeštanje te dece u okolne zemlje ili porodice koje žele da ih prime. Ne mora da bude pravno formalno usvajanje. Ali, nažalost, tako dolazimo do najbolnijeg pitanja - imigrantska politika. Zlo svih politika u svetu.
Sigurna sam da ima ljudi koji su spremni da urade mnogo više od davanja novca ili odlaska u spasilačke ekipe na Haitiju (neki prosto to ne mogu da izvedu). Jedna strana ove priče je novac u humanitarne svrhe (svakako neophodan za različite akcije - nekada je samo novac potreban), a potpuno druga strana je održivost i dugoročna podrška. Povukao je i mene haos akcija, htela sam da doniram novac, ali odustala nakon razgovora sa prijateljicom. Nekako osećam da bi mi (prijatelji i prijateljice), ludo revolucionarni kao što jesmo, bili spremniji i odlučniji da nam je neko došao i rekao „Pokrenite hitno prihvatilište za decu sa Haitija”. O da, posle užurbanih razgovora, premišljanja, dogovaranja, uspeli bi da animirano i našu malu zajednicu. Sigurna sam u to. A posle šta bi bilo, ne znam. Razmišljali bi kasnije o tome. I deca bi bila sigurna i imala nešto što liči na život.
A pre neki dan sam pročitala i ovu vest. Pa kako su to tupavo smislili? E zbog ovakvih i onakvih iz prvog pasusa, svako dete bez roditelja na Haitiju će ostati da tavori i izigrava život na ulicama Port-o-Prensa. Neki će biti u domu. Neki će svakako biti prodati i ko zna šta će im se desiti. Neki će umreti. Možda ne u sledećih par meseci, ali uskoro. Tek ćemo gledati mrak dečijeg života na Haitiju. Kad se sve organizacije povuku, kad novac prestane da stiže, kad svi novinari zaborave, kad svi mi zaboravimo. Ali važno da smo uplatili našu svoticu novca (za kišobran) i rešili sebi suze oko Haitija.
Ja sam još jedna u nizu koja ništa nije uradila po pitanju Haitija, osim pisanja ovog bednog posta. Ali, ima dana…
Mislim da sam ove godine sasvim dovoljno ćutala i bila fina po pitanju zime (ove zime ama baš ništa drugačije). Neeee mooooguuuuu višeeeee! Hoću leto!
Da prošetam ovako osušenom i skvrčenom zemljom u mojoj lepoj ravnici. Znam, na veliku žalost poljoprivrednika, biljaka, industrije i svega i svih što hrane nas. Ali, mogu da želim (dok se OPET smrzavam u ove sitne sate).
Savet Evrope je 2009. godine osmislio i lansirao igricu Wild Web Woods - skraćeno www - koja je deo programa “Gradimo Evropu za decu i sa decom” sa ciljem da decu (i odrasle) upozna sa dečijim pravima i vidovima zaštite dece od nasilja. Tokom igre, deca dobijaju različite važne informacije o konceptu dečijih prava i bezbednom korišćenju Interneta, a igrica se zasniva na “Priručniku o pismenosti na Internetu” (21 lista činjenica o važnim pitanjima i saveti za nastavnike i roditelje).
Pomoćnik tokom igre je W@b, mali pauk, koji s vremena na vreme iskoči i daje dodatne informacije i instrukcije za napredovanje kroz igru. Na početku se uloguješ tako što povežeš računar sa modemom, uključiš sve u struju i izabereš koji ćeš lik biti (dečak ili devojčica, a imaš mogućnost da promeniš boju kose, očiju ili rasu) i onda krećeš u osvajanje znanja. Prolazi se kroz tri zemlje (Entertainia, Infotopija, Communicadia), a cilj je da stigneš do E-grada Komete. Tokom prolaska kroz ove zemlje (zadaci su besmisleno jednostavni - treba da pokupiš neke ključeve ili novčiće) skupljaš svitke (scrolls :-)) za različite oblasti prava (obrazovanje, pravda, zdravstvena zaštita, participacija, zaštita od nasilja i zlostavljanja…), koje koristiš pri spašavanju dece na koju nailaziš i koja su u nekim nepovoljnim situacijama. Kad spaseš dete, otvore ti se nove dodatne igrice. Likovi i priče dece koju treba da spaseš se zasnivaju na likovima iz bajki (Aladin, Pepeljuga, Zlatokosa, Palčić, Ivica i Marica itd). Korišćenje već poznatih priča u kojima je jasno da deca, uglavnom glavni likovi, trpe različite vidove nasilja ili diskriminacije jesu dobar primer kako plastično prikazati šta znači pravo na učešće i uvažavanje mišljenja (u igri je korišćen primer Pepeljuge), pravo na obrazovanje (Palčić - predstavljen kao dete sa invaliditetom kojem je onemogućeno da ide u školu jer je drugačiji i nema pomoćna sredstva. Kad ga spaseš, Palčić dobija lupu kojom mnogo lakše može da pročita slova), pravo na zdravstvenu zaštitu (Devojčica sa šibicama), pravo na zaštitu od nasilja i zlostavljanja (kao primer uzeti su Ivica i Marica). Još uvek se borim sa dumanjem o rodnim stereotipima u igrici, ali to je za neku drugu analizu - čini mi se da su samo preuzeti rodni stereotipi iz bajki iako je scenario osmišljen tako da uvažava različitost i ličnost svakog deteta.
Istovremeno dok učiš o dečijim pravima, dobijaš važne informacije o funkcionisanju Interneta i bezbednosti i saznaješ više o pojmovima kao što su lozinka, pretraživanje, spam, virusi, email i tako dalje. Kada stigneš do E-grada možeš da saznaš više o funkcionisanju Saveta Evrope i postaješ građanin/ka E-grada Komete - tvoj nadimak (i godine i zemlja iz koje si) se upisuju na spisak onih koji su prošli igricu.
Nisam ekspertinja za dizajn i kvalitet igrica (ako se izuzme činjenica da sam ranije dok sam imala vremena na pretek obožavala da se s vremena na vreme zablentavim danima igrajući Sony Play Station), ali me nešto žulja oko ove igrice. Čini mi se da su zadaci previše jednostavni (do banalnosti) i predviđeni za veoma malu decu. U vremenu kada klinci postaju super spretni za veoma zahtevne igrice, ova mi se čini malčice uvredljivom po pitanju jednostavnosti. S druge strane, informacije i opisi su, iako veoma važni, i dalje prilično komplikovani za razumevanje. Upotrebljavaju se termini kao što su demokratija, vlade država, odgovornost, sudska zaštita, a i pojašnjenja oko korišćenja Interneta mi deluju previše ozbiljno. Priličan je nesklad između načina na koji su informacije upućene detetu i težine zadataka koje moraju da obave.
Ne znam, možda u nekoj drugoj zemlji deca mnogo više znaju o konceptu dečijih prava nego što je to slučaj sa Srbijom. A možda i širim predrasude i nemam dovoljno poverenja u to šta sve deca mogu da nauče. Inače, igrica se preporučuje deci od 7 do 14 godina, ali mogu da je igraju i malitosi uz podršku odraslih.
Svakako preporučujem da je isprobate sa klincima. A može vam poslužiti i kao inspiracija za neka pojašnjenja (onog dana kad vaš mali ili vaša mala počne da postavlja pitanja o “ozbiljnim stvarima”). Trebalo bi je predstaviti i školama - može biti vrlo korisna.
Nešto me je u poslednje vreme obuzelo čitanje tekstova o dešavanjima u Iranu. Ne mislim da nuklearno-političko izdrndavanje među kontinentima i zastrašivanje nacija trećim svetskim ratom. Nego na ono svakodnevno zastrašivanje. Počelo je od Nede Soltani (i najnovijih, ali već davno isprobanih manipulacija), preko knjige “Čitati Lolitu u Teheranu” Azar Nafisi, do nekog opsesivnog pregledanja blogova i vesti na temu demonstracija u Iranu. Posebno jurim fotografije na kojima su žene. Njihov ceo život na jednoj fotografiji.
Preporučujem blog Tehran live - daily photos from Tehran. Fotografija preuzeta sa ovog bloga, koji su iranske vlasti blokirale 02. januara i još uvek se ne može posećivati iz Irana.
Sedim u jednom lepom kafeu u mom (ne)lepom (ali voljenom) gradu. 11h ujutru je. Pijem kafu i limunadu, čitam svašta interesantno na internetu, odgovaram na mejlove, pravim plan za nastavak današnjeg dana. Izgledam opušteno i zadubljeno u svoj posao, ali sam prilično u panici i čudnom raspoloženju (odvela sam dete danas prvi put u nešto kao vrtić i puče mi glava od iščekivanja i premišljanja, ali to nije tema ovog posta).
Pogledam sebe opet i počinjem da razmišljam o čitavoj toj sceni, svom okruženju, delićima svakodnevice, stvarima koje podrazumevam i shvatam zdravo za gotovo. Idemo redom. Ja sam single mama. Zaposlena. Vrtić je stvar izbora i eksperimentisanja, a ne moranja (ima ko da je čuva i to odlično funkcioniše). Dragi mama i tata, koji su me napravili ovakvu kakva jesam, svesrdno uskaču i pomažu skoro svaki dan. Znači, čuvanje deteta rešeno. Smislila sam da bi Šnalica mogla malo da bude u vršnjačkom okruženju i pronašla sam simpatičnu, ušuškanu, prijatnu, child-friendly kreativnu radionicu, koja ima i dnevni boravak za malitose. Ok, neka ide dva sata dnevno na kreativnu radionicu. Cena previsoka za naše uslove, ali mogu to nekako da ishendlujem. Sati je 11 ujutru. Ja ću na posao otići tek oko 12.30h. Radim sa divnim ljudima, koji su mi i prijatelji. Radim mnogo (ponekad i previše), ali imam i mogućnost kliznog radnog vremena, mogu da radim od kuće ako mi odgovara. Kad odem u kancelariju svi će me pitati kako je protekao prvi dan u vrtiću. Nisam na poslu i niko mi ništa neće reći zbog toga niti će mi odbiti od plate (nadokandiću noćas), nikome se ne pravdam, nikome ne objašnjavam (moja firma nije u štrajku). Uveče se možda organizujem da odem sa prijateljicama na ćaskanje uz piće i večeru. Razmišljam da kupim automobil (mnogo je teška računica)… Sve obaveze oko stana plaćene (računi, kirija), nabavka obavljena… Ostalo je nešto sitno para, ali dovoljno za provlačenje do sledeće plate. Živim u Srbiji.
I ako vam ova scena izgleda uobičajeno i normalno, razmislite još jednom. Živim u zemlji u kojoj je:
stopa nezaposlenosti preko 16,6% (podaci iz 2009. godine - preko 760.000 nezaposlenih). Stopa neformalne zaposlenosti (politički korektan termin za one koji rade na „crno”) je malo veća od 20%.
skoro 8% stanovništva ispod apsolutne granice siromaštva; najugroženije su porodice sa šest i više članova/ca, domaćinstva sa jednim nosiocem, deca do 13 godina i stariji od 65 godina, osobe sa invaliditetom, Romi, izbeglice i raseljena lica i tako dalje. Ispod granice siromaštva (ove „obične”, ne one apsolutne) živi oko 20% stanovništva u Srbiji.
je stopa osipanja iz osnovne škole 5% (nešto malo veći procenat kod devojčica u odnosu na dečake, posebno u ruralnim sredinama), ali avaj, ovaj podatak obuhvata (naravno) samo decu koja su upisana u škole. Ne postoje podaci o broju dece van sistema obrazovanja, kao što su deca sa smetnjama u razvoju, deca romske nacionalnosti, izbegla i interno raseljena deca. Činjenica je da je najveći broj ove dece kod kuće ili u domovima. Znači van sistema.
Vratimo se na scenu - kafe, laptop i ja. Gmail, facebook, twitter, blog, skype. Espreso s mlekom. Čekam da pokupim dete iz privatnog vtića.
Ja sam u stvari bogata! Odjednom me je obuzela sramota za svaki put kad sam rekla da nemam dovoljno novca, da sam siromašna… I što sam se (opet) zbunila kada mi je social advertising kampanja pokazala da spadam u 12,76% najbogatijih u svetu. U stvari, vreme je da prestanem da se iznenađujem tom činjenicom.
Slučaj će biti da i svi vi koji čitate ovaj post spadate u bogate.
I tako, obuzela me neka tuga…
p.s. s obzirom da je za naslov poslužila pesma od Rundeka (stojim i gledam se kako postojim), evo jedne za večernje raspoloženje.
U očekivanju nekog sveobuhvatnog izveštaja o pravima deteta u Srbiji za prethodnu godinu (ako ga bude bilo), osvrnuću se na ono što je država uradila i što bi trebalo da doprinese unapređenju prava dece.
Kršenje prava deteta u gotovo svim aspektima života je nastavljeno i u prošloj godini, a participacija dece je i dalje nepoznat fenomen. Još uvek ne postoji jasan i otvoren stav vlasti o informisanju o konceptu dečijih prava što već zbunjenu i prilično besnu javnost dodatno sluđuje (već se ustoličila floskula da je dete postalo mali bog od kad su mu data sva ta prava!). Na političkom planu (pri tom ne mislim na dnevno-političko-partijsku oblast, već na policy nivo) nije mnogo urađeno, a na praktičnom još manje. I dalje se vrtimo u začaranom krugu reagovanja na kršenje prava i na nasilje, a prevencije ni na vidiku. Ni mediji nisu pokazali mnogo više osetljivosti ili zainteresovanosti za kontinuirano i istraživačko pokrivanje tema nasilja nad decom. Navešću samo dva primera. Slučaj devojčice Anđele, koja je nakon parade „zbrinjavanja u prihvatilištu” i iznošenja svih detalja privatnog života, pobegla iz ustanove za zbrinjavanje, a od tada o njoj ni reč (podsećam na post Zovem se Anđela, Kulina je moj dom). Drugi primer je izveštavanje o ubistvu dečaka u banatskom selu Grebenac, kojeg su (zaista brutalno) do smrti pretukla njegova dva vršnjaka, drugara… Ova priča je punila medije tri dana, a urednici su propustili da primete da se u tekstovima i emisijama iznose imena i svi ostali lični podaci sve dece o kojoj se govori (uključujući i braću i sestre), njihove fotografije, a vrhunac opasnosti je poruka koja se uporno prenosila - najverovatniji uzrok ubistva je stanje ovih dečaka (jedan od njih ima intelektualne teškoće), što ponovo stigmatizuje čitavu grupu dece sa bilo kakvim teškoćama u razvoju.
U želji da ove godine pokrenemo kampanju za ukidanje manipulativne izreke da su deca naša budućnost (deca su sada i ovde i ona su svoja, a ne naša) dajem vam kratak pregled pozitivnih dešavanja tokom 2009. godine, koji će, pod uslovom da budu sprovedeni u delo, značajno uticati na zaštitu deteta.
Donet je novi Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji je zapravo revolucionaran i jedan od značajnijih dokumenata u protekloj godini, ali nije dovoljno ni adekvatno promovisan. Valjda su ljudi preumorni od reformi, zaposleni u obrazovanju (po pravilu) intertni, zbunjeni ili u otporu kada su u pitanju promene načina rada i koncepcije prenošenja znanja, a roditelji odveć besni i nezadovoljni obrazovanjem, pa im svaka novina stvara nova pitanja i porive za pobunom. Konačno imamo zakon koji ne samo što potvrđuje da sva deca imaju pravo na obrazovanje (za one koji ne znaju - u Srbiji nije svako dete moglo da ide u školu - postojali su propoisi kojim su neka deca proglašavana “needukabilnom”, što bi rekli neki stručni krugovi), već i daje jasne odredbe kako će to biti izvedeno - afirmativne mere za upis dece iz osetljivih grupa, individualizacija nastave, uvođenje pedagoških asistenata, jasnije odredbe o zaštiti od i zabrani zlostavljanja i diskriminacije, učešće dece itd. Najvažniju opasku i kritiku koju sam čula po pitanju ovog zakona je da je „okrenut detetu i samo štiti dečija prava”. Juhuuu!
Donet je Zakon o zabrani diskriminacije, koji je značajan za sve nas i nadam se da ćemo ga uspešno koristiti, a ne samo džangrizati i čekati da država nešto uradi po tom pitanju (šta god to značilo, ali često čujem). Zakon daje prilično dobru i jasnu odredbu zaštite dece od diskriminatornog ponašanja (Član 22) Zabranjeno je diskriminisati dete, odnosno maloletnika prema bračnom, odnosno vanbračnom rođenju, javno pozivanje na davanje prednosti deci jednog pola u odnosu na decu drugog pola, kao i pravljenje razlike prema imovnom stanju, profesiji i drugim obeležjima društvenog položaja, aktivnostima, izraženom mišljenju ili uverenju detetovih roditelja, odnosno staratelja i članova porodice.
Počelo je redefinisanje i unapređivanje Nacionalnog plana akcije za decu, koji je Vlada Srbije usvojila 2004. godine i koji predstavlja plan mera i mehanizama unapređenja prava deteta do 2015. godine. Iako je to sasvim dobar akcioni plan, koji obuhvata najvažnije aspekte života i razvoja, kao i predlog koraka za uključivanje dece iz najosetljivih grupa, smatralo se da je potrebno unaprediti ga. Dobro, nemam ništa protiv, važno je doraditi akcioni plan. Ali, ono što je već šest godina problem je nerealizovanje ovog plana. Postao je samo jedan lep papir kojim se hvalimo u državnim izveštajima. Ništa drugo.
Ratifikovane su Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom, Konvencija o visokotehnološkom kriminalu i Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima.
Započete izmene Porodičnog zakona dodavanjem odredbi koje će zabraniti fizičko kažnjavanje dece u okviru porodice. Srbija je odabrala da uradi dodatak ovom zakonu, a ne da napravi poseban zakon, ali… Ostaje da čekamo kako će to izgledati i šta možemo da uradimo sa ovom odredbom. Kako je Srbija sada u strahu da neće više moći da vaspitava svoju decu (jer batina je iz raja izašla), želim im svima još neprospavanih noći i strepnje pred ovom zakonskom odredbom i želim da zabranimo rad ovakvih ljudi.
Razmislite o ovome: Kada udarimo odraslu osobu, to je nasilnički napad.Kada udarimo životinju, to je surovost prema životinjama. Kada udarimo dete, to je “za njegovo dobro” (deo kampanje Saveta Evrope za zabranu fizičkog kažanjavanja dece).
Položaj dece iz osetljivih grupa je, nažalost, nepromenjen u praksi - ona su i dalje na margini. U najlošijem položaju su svakako deca u institucijama (socijalne zaštite i psihijatrijskim ustanovama) i deca ulice (uglavnom nepostojeća, zakonski nevidljiva, a svakodnevno veoma vidljiva).
Ako imate vremena i interesovanja, preporučujem:
Izveštaj Ljudi na margini 3 (deca bez roditeljskog staranja i deca sa poremećajima u ponašanju u ustanovama), i Ljudi na margini 4 (deca i odrasli sa invaliditetom u ustanovama socijalne zaštite i deca i odrasli u psihijatrijskim ustanovama), Helsinški odbor za ljudska prava, 2009. godina.
PinkStinks, kampanja i društveni pokret, pokušava da izazove roze kulturu koja napada svaki aspekt života devojčica. Ovaj sajt za cilj ima prikupljanje podrške, promociju diskusije i na kraju mobilizaciju podrške kako bi se uticalo na marketinške kuće i medije o važnosti promocije pozitivnih rodnih uloga. PinkStinks poziva na bojkot pojedinih proizvoda (npr. Early Learning centre) zbog „pinkifikacije” igračaka za devojčice. Pogledajte stranice Name&Shame i Shop (u Srbiji bi ova kampanja bila višestruko interesantna zbog izvesne ružičaste televizije).
Potrebna je stvarna upornost i izdržljivost pred udarom pink filozofije u kojoj su sve devojčice ili princeze ili dobre domaćice ili fancy fashion freaks. Karnerići, čipkice, šljokice, šminkice, štiklice… Ili, roze čipkasto-pufnaste princeze koje u dvorcu čekaju princa da dođe i pretvori ih u dobre domaćice. Jedna velika prodavnica igračaka u Beogradu, koju često posećujemo, ima posebno odeljenje „igračke za dečake” i „igračke za devojčice”. U ovom drugom su: kuhinje, šporeti, frižideri, daske za peglanje (???), veš mašine… princeze, princeze, princeze… šminke, ogledalca, neseseri, torbice… Čak se i kockice (lego, duplo) i plastelin nalaze u odeljenju „za dečake”.
Garderoba je standardno roza (naravno, sa šljokicama). Pronaći nešto drugačije, jednostavnije, kreativnije zahteva mnogo pešačenja, odlučnosti pred napadom prodavačica i prodavaca i dobrog raspoloženja (obavezno je zadržati moć osmeha kada konačno posle pregledanih stotinak majica pronađete baš tu ne-šljokičastu, ne-princezastu). Opcija 2: moram da naučin da šijem
Iako naporna, borba protiv pink agresije doprinosi razvoju kreativnosti, traženju drugačijih načina, promišljanju pri izboru i pravljenju poklona i na kraju sve ipak bude zabavno. Ali, ovo je samo lično, dnevno zadovoljstvo. Posledice pinkifikacije nisu ni malo zabavne, naivne ili ružičaste. Nije pitanje boje, već načina.
Govor „Istorija zlostavljanja dece”, koji je Lloyd deMause, američki sociolog i mislilac poznat po svom radu u oblasti psihoistorije, održao na nacionalnoj konferenciji o roditeljstvu u Boulderu (Colorado), 25. septembra 1997. godine, objavljen je u The Journal of Psychohistory, čiji je deMause osnivač.
H-Alter prenosi hrvatski prevod ovog teksta u delovima. Ovaj tekst za H-alter je odabrala i prevela Karmen Lončarek.
Ja samo širim dalje. Obavezno odvojite neko vreme i pročitajte. Vredi svake rečenice.
Zapravo, moj zaključak nakon dugogodišnjeg psihohistoričarskog istraživanja jest da je povijest čovječanstva utemeljena na zlostavljanju djece. Baš kao što su suvremeni obiteljski psihoterapeuti otkrili da zlostavljanje djece često ima funkciju održavanja zajedništva obitelji putem rješavanja njenih emocionalnih problema, tako je i rutinsko zlostavljanje djece jedan o najdjelotvornijih načina kojima društvo održava svoju kolektivnu emotivnu homeostazu. Većina obitelji kroz povijest u neko doba je prakticirala čedomorstvo, erotsko bijenje i incest. Većina država žrtvovala je i osakaćivala svoju djecu kako bi kod odraslih smanjila osjećaj krivnje. Pa čak i danas, mi i dalje omogućavamo svakodnevno ubijanje, sakaćenje, zlostavljanje i izgladnjivanje djece kroz naše društvene, vojne i ekonomske aktivnosti. Htio bih ovdje sažeti neke od dokaza koji pojašnjavaju zašto je zlostavljanje djece najmoćniji i najuspješniji ritual čovječanstva, zašto je ono uzrokovalo ratove i društveno nasilje, te zašto je iskorjenjivanje zlostavljanja i zanemarivanja djece najvažniji društveni zadatak s kojim smo danas suočeni. Nastavak (ceo tekst) - deo 1
Kad god bi se započeli novi pothvati, žrtvovalo se djecu. Kad god je sagrađena nova zgrada ili most, dijete se pokapalo u nj kao “žrtva za temelj”. Djeca se u igri “London Bridge’s Falling Down” još i danas igraju hvatanja djeteta i ugrađivanja u most. Nastavak - deo 2
Godine 1979. Švedska je donijela zakon da je udaranje djece jednako nezakonito kao i udaranje odraslih. Zamislite tu drskost! Učenike srednjih škola poučavalo se kako odgajati djecu bez nasilja. Danas, dvadeset godina kasnije, ti srednjoškolci imaju vlastitu djecu, i… iznenađenje! Ne tuku ih! Nastavak - deo 3
Entries (RSS)