Borselinija

Šnalica leži u krevetu. Ćaskamo pred spavanje. Noge je podigla skoro do glave i kaže:

„Posvađale se moje nogice danas u parku.”

„Što? Šta je bilo?”

„Pa, koja će pre da se popne na ljuljašku. Svađ, svađ, svađ… Tako su se svađale.”

„I?”

„Ništa, odsvađala sam ih posle.”

Jedan od onih.

Previše informacija,

promena, rečenica,

posećenih mesta,

svašta urađeno, mnogo zaboravljeno…

zvoni, pišti, sve stiže.

A onda dođem kući,

grlimo se Šnalica i ja,

smejemo (ne znam ni ja čemu).

Plešemo

i pevamo “Krokodila Genu”

na znanim i neznanim jezicima…

happy happy birthday

dobro se spremi za čas danas. a evo nešto za inspiraciju:

Šnalica počela da crta grafite po zidovima

Deset dana od poslednjeg posta. Svako veče čvrsto sebi obećavam da ću sesti i staviti taj skoro-pa-sredjen tekst o korenima ekstremističkog islama. Hm! Ali, otprilike dani idu ovako:

posao, obaveze, posao,

izveštaji, pisma, rokovi, svi pričamo u isto vreme,

telefonski razgovori, dogovori, prepiske, otimamo se oko telefona, 

danas 86 mejlova, samo tri nemaju veze sa poslom

uspela da odgovorim možda na polovinu,

sastanci, kuća, dogovori, čas,

što više vremena sa Šnalicom,

uf, opet osećam da mi je to nedovoljno vremena!

Večernji razgovori telefonom.

Nabavka (kad će već jednom ta plata?!), kuća, rokovi,

“Mama, mama, mama…”

nećemo stići, nećemo stići…

a valjalo bi i spavati nekada u životu.

A za večerašnji neuspeh u postavljanju skoro-pa-gotovog posta kriva je 

draga Fikreta Pipi vnj st. Patrik i predivnih sat i po razgovora (konačno!)

opet nedovoljno vremena.

Thank you!

Mislim da je ipak decembar. 

ups, vidi post, olalala…

Sada, dok ovo pišem, već drugi u toku dana. Ne volim sneg. I ne podnosim zimu. Čak ni one velike (Deda Mrazove) pahulje, škriputav sneg pod nogama, mirne zimske dane bez vetruštine i padavina i ostale poetične scene. Ne volim. Ponekad se na planini, ili u nekoj prirodi, osmelim na zimske čarolije ili šetnje. Ali ponekad. I to ne traje dugo.

Zimi se uvek smrzavam. Bez obzira na gomilu odeće ili zagrejanost prostorije u kojoj sam. Prsti i nos su mi uvek hladni. A tek što mrzim svu tu garderobu! Mrzim hulahopke (i još jedne čarape), i grejače, i pantalone, i nekoliko majica, i džemper, i jaknu, i rukavice… Mada, moram priznati, volim kape i šalove
I iz toplog u hladno, iz hladnog u toplo… užas!

Zimi se uvek osećam prljavije. Valjda zbog sve te garderobe, koja nahvata miomirise duvana, nedovoljno provetrenih prostorija, smrdljivog vazduha. Više volim letnju prljavštinu, oznojanu kožu na koju se lepe i u stopu te prate pančevački otrovi i banatske prašine.

Postoje samo dve stvari koje zimi mogu da svrstam u polu-pozitivne. Tuširanje vrelom vodom (što bi me leti svakako izbezumilo). I poneka “idilična” noćna zimska scena. Ali samo poneka. I posmatrana isključivo iz toplog doma, uz kafu ili čaj…

I tako svake godine.

No, izašle smo danas napolje na taj prvi sneg. Nekih 10-ak minuta (oblačenje i spremanje za izlazak je trajalo 20 minuta). Ja mrzim zimu i sneg, ali to ne znači da će ih Vanja mrzeti. Ajde da oseti te prve pahulje i upozna se sa snegom (ludački vetar koji je šibao po našoj utrini sam u sebi, naravno, mrzela i skromno psovala).

Samo je žmirkala i bila potpuno mirna. Prvi susret.

I nekako mi je bilo zabavno. Smeškala sam se. Bar na trenutak.

I dobila novu scenu.

Za moju Šnalicu

I am breathless without you

“Breathless”

It’s up in the morning and on the downs
Little white clouds like gambolling lambs
And I am breathless over you
And the red-breasted robin beats his wings
His throat it trembles when he sings
For he is helpless before you
The happy hooded bluebells bow
And bend their heads all a-down
Heavied by the early morning dew
At the whispering stream, at the bubbling brook
The fishes leap up to take a look
For they are breathless over you

Still your hands
And still your heart
For still your face comes shining through
And all the morning glows anew
Still your mind
Still your soul
For still, the fare of love is true
And I am breathless without you

The wind circles among the trees
And it bangs about the new-made leaves
For it is breathless without you
The fox chases the rabbit round
The rabbit hides beneath the ground
For he is defenceless without you
The sky of daytime dies away
And all the earthly things they stop to play
For we are all breathless without you
I listen to my juddering bones
The blood in my veins and the wind in my lungs
And I am breathless without you
Still your hands
And still your heart
For still your face comes shining through
And all the morning glows anew
Still your soul
Still your mind
Still, the fire of love is true
And I am breathless without you

by Pezza Pan - Photobunt

Prati raspoloženje…

Who are they?

Where are they?

How can they possibly know all this?

Jem - They

U nekoj kutiji, u kojoj draga mama čuva uspomene, pronašli smo pismo koje nam je Željko pisao sa Divčibara. Markica sa likom Tita (naravno) koštala je 200 dinara, a pečat od 22.01.1979. On je imao 11 godina, a ja dve i po

Ne znamo ko je Žakulina… nismo uspeli da se setimo. 

U potpisu Kolja - nisam znala da izgovorim Željko  

I još jedno kratko pismo. Nažalost, fotografiju nismo uspeli da pronađemo.