Borselinija

Personalizovano učenje i podučavanje - stvaranje uslova u kojima će dečija nadarenost procvetati.

Govor iz 2006. godine: Na pragu novog vremena

Veronauka i građansko vaspitanje uvedeni su u osnovne i srednje škole u Srbiji 2001. godine, ali ni devet godina kasnije ne postoje podaci koliko učenika pohađa ove časove. U velikom broju škola ovi časovi se praktično i ne održavaju, a učenici, pogotovo u nižim razredima, vreme predviđeno za nastavu provode uz video igrice ili na sportskim terenima. Ujedno, udžbenici za ove predmete ne postoje, već samo priručnici za nastavnike za pojedine razrede osnovnih škola.
Pomoćnik ministra mr Želimir Popov iz Sektor za predškolsko i osnovno obrazovanje i vaspitanje, kaže:
- To je zapuštena oblast. I građansko i versko vaspitanje. Istraživanje od decembra 2009. godine, koje je sproveo Institut za pedagoška istraživanja iz Beograda, a koje je naručilo Ministarstvo vera Republike Srbije, nisam ni video, niti sam znao da je rađeno. To sam saznao od vas. Tek kada budem video šta su uradili mogu da ocenim koliko to istraživanje vredi…
Tadašnji ministar prosvete Gašo Knežević izjavio je da je u Vladi Srbije o tom pitanju bio u manjini i istakao: “Odluka o veronauci je apsolutno doneta na političkom nivou, bez uzimanja u obzir bilo kojih pedagoških zahteva. Mislim da je tome doprineo agresivan stav verskih zajednica. S prosvetno-pedagoškog aspekta, to je preuranjen potez, olako dato obećanje…”

Popov potvrđuje da su predmeti u škole uvedeni isključivo političkom odlukom:
- To nije ušlo u školski program na inicijativu Ministarstva prosvete, već je te predmete uvela Vlada Srbije posebnom uredbom. Od kako su uvedeni u nastavu, pre devet godina, ništa se nije radilo na ovim predmetima. Komisija za versku nastavu nije se uopšte sastajala duže od godinu dana, a Ministarstvo vera je odgovorno da se ova komisija sastaje. Ja sam član te verske komisije i već godinu dana me niko nije kontaktirao. Dva glavna problema su nedostatak udžbenika i pitanje ko može da predaje versku nastavu. Moramo da poboljšamo kvalitet nastavnika veronauke, jer tu imamo ljude koji su završili srednje škole i neke fakultete koji nemaju veze sa ovom tematikom - na primer, inženjere koji su ostali bez posla. Oni u eparhiji polože neki interni ispit i s tim sada predaju u školama.

O veronauci:

Odnos učenika
Čak 96 odsto učenika se izjasnilo: “Imam pozitivan stav prema časovima verske nastave”, a samo četiri odstio se opredelilo za tvrdnju “Opterećenje mi je jer sam shvatio da me to uopšte ne interesuje”. Ujedno, 72 odsto učenika izjavljuje da su “Časovi prijatni jer se radi drugačije nego na ostalim časovima”.

Razlozi opredeljivanja
Kao glavni razlog za izbor Verske nastave najveći broj učenika odgovara: “Da više saznam o veri”- 32 odsto . Sledeći po zastupljenosti su odgovori „To što sam vernik”- 26 odsto, “Da više saznam o kulturi i tradiciji kojoj pripadam 18 odsto i “Da postanem bolji čovek”- 7 odsto.

Efekti
Na pitanje “Da li se kod tebe nešto promenilo otkad pohađaš versku nastavu”?, 50 odsto učenika je odgovorilo potvrdno (”Mnogo više znam o svojoj veri”, “Naučio sam dosta toga o našim manastirima”, “Postao sam bolja osoba”, “Više slušam moje roditelje”, “Manje se svađam sa bratom”). Oko 20 odsto učenika izjavljuje da im se zahvaljujući časovima verske nastave učvrstila vera (”Sada više verujem u Boga”).

Ceo tekst: Veronauka i građansko promašaj - Blic

KUPI DETE

Kupi dete obećanjem
kupi dete vaspitanjem
kupi dete poslasticom
kupi dete krpicom
kupi dete…

kupi dete nežnošću
kupi dete vernošću
kupi dete strahom
kupi dete mrakom
kupi dete…

kupi dete popovanjem
kupi dete šamaranjem
kupi dete novcem
kupi dete srcem
kupi dete…

kupi dete radošću
kupi dete glupošću
kupi dete rečima
kupi, toga uvek ima
kupi dete…

kupi dete verovanjem
kupi dete strahovanjem
kupi dete istinama
kupi dete ucenama
kupi dete…

tekst: Nandor Ljubanović

“Napred u prošlost”
“Svaki čovek treba da”, kaseta, 1997
izdavač: “Panorama” - Beograd, “M. Yuser” - Novi Sad.

Crtice iz obrazovanja… Ako ne zapišem, zaboravim.

Tokom posete jednoj banatskoj osnovnoj školi postavili smo pitanje „Šta ste uradili da obrazovanje učinite dostupnim učenicima i učenicama iz različitih osetljivih grupa?”

Jedan od odgovora:

„Kao što znate, ako neko ne završi osnovnu školu do petnaeste godine, mora da ide u školu za obrazovanje odraslih. Ali mi to nismo hteli da uradimo jednom našem učeniku, jer nema smisla da sada odlazi u školu u drugom gradu, a mi smo jedna dobra i otvorena škola. I tako… on će sada napuniti 16 godina i uspešno završava V razred.”

Sa 16 godina u petom razredu!?! Degradirajuće, dosadno, apsurdno, ne razumem…

Dok smo razgovarali o deci iz osetljivih grupa, sve vreme su govorili takva deca, onakva, bolesna, a za redovne učenike i učenice „normalna deca”. Pokušale smo fino da skrenemo pažnju na to da ne nazivamo jednu grupu dece normalnom, jer bi to značilo da su deca iz osetljivih grupa nenormalna. Direktor: „Pa šta su nego nenormalna kad moramo da pravimo individualne obrazovne planove za njih?!”

Na tabli na ulazu ispisana su školska pravila:

Učenici dolaze u školu najkasnije 20 minuta pre početka nastave.

Nastavnici dolaze u školu najkasnije 10 minuta pre početka nastave.

Vidi, vidi…

U zimskim mesecima, učenici putnici odmah po dolasku u školu ulaze u učionice i spremaju se za nastavu. Šta to znači?

U ŠKOLU SE DOLAZI U ČISTOJ ODEĆI I OBUĆI! Jasan nam je je stav škole prema deci koja prosto nemaju čistu obuću i odeću. Ne znam uopšte zašto smo pitale.

Ovo me je podsetilo na primer iz jedne druge zemlje. Učenik je iz veoma siromašne porodice u ekonomski i socijalno uskraćenom okruženju. Vršnjaci u razredu ne vole da se druže ili da sede sa njim zato što ne miriše lepo (neću, on smrdi, kažu deca). Sasvim razumljivo iz ugla deteta. Pošto su škola i tim za podršku ustanovili da trenutno nema načina da se situacija promeni, organizovali su da razredni starešina i učenik dođu nešto ranije u školu. Dečak se istušira, malo ga srede i obuku čisto odelo koje inače stoji u njegovom ormariću u školi. Prvi problem saniran, a komunikacija i druženje se polako otvaraju među decom. Kada smo istu situaciju postavili pre neke „stručnjake” koji treba da pružaju podršku deci u zemlji Srbiji, dobili smo sledeće rešenje: „Obučićemo majku da koristi sapun.”

‘Ajmo reč po reč. Obučićemo. Kako? Organizovaćemo seminar, obuku, trening za korišćenje sapuna? Majku - naravno, to nikako ne može da bude otac, jer majka je ta koja je odgovorna za takve situacije. Koristi sapun - oni su stvarno ubeđeni da neko ne ume da koristi sapun? Gde? U kartonskoj kući u mahali pod mostom (odakle će ih uskoro izbaciti), gde uglavnom nema ni vode ni struje ni… Neverovatna gomila gluposti u samo jednoj kratkoj rečenici. A kad smo im ponudili rešenje, svi su zagalamili od ironičnog smeha i počeli da prevrću očima „Ma ‘ajte molim vas, pa mi se bavimo obrazovanjem a ne kupanjem dece!”

Ustalom, takve dece nema mnogo.

Prosto je fantastično kako relativizujemo nečiji život razmišljajući iz ugla statistike i brojki i kako se nepronalaženje mogućih rešenja ili ignorisanje problema opravdava malim brojem dece koja su ugrožena i u velikom riziku da potpuno ispadnu iz sistema. U ovoj zemlji sa nejasnom (ili nepostojećom) strategijom i mnoštvom drugih problema (ali, nećemo sada o tome) broj dece iz osetljivih grupa nije uopšte zanemarljiv i to odavno nisu manjinske grupe. Osetljive da, a samim tim i marginalizovane.  Koji je to kritičan procenat koji će nekoga naterati da obrati pažnju i ne otpisuje jedan ljudski život? Ako se ja pitam (a ne pitam se) dovoljno je jedno dete. Samo što sve ovo, ipak, nema veze sa statistikom. Predrasude, odbacivanje, mržnja, pretpostavljanje i određivanje nečijih granica i kapaciteta…

Predrasude, znači, ajde etimološki, neko nešto rasuđuje, pa je unapred nešto rasudio. To nisu predrasude, to su bezobrazluci. To je kad otmete čoveku sve šta možete, pa onda još pokušavate da mu objasnite zašto.

„Apsolutno paf” razgovori, Nataša Jovičić/ Bogdan Bogdanović

Samo da ne komentarišemo ko je kome, kada i koliko. Nije tema.
Izraelski vojnik, palestinski dečak.

Izvor: ne znam, skinula sam je pre jedno dve godine. Ako saznate/pronađete, javite mi

Prosledio mi Kiklop

U ovom trenutku, deca vojnici se bore u najmanje 14 zemalja u svetu. Dečaci i devojčice su primorani/e na borbu, iskorišćeni su kao radna snaga i žrtve su nasilja i lošeg tretmana.

Pre deset godina, UN su usvojile dokument koji zabranjuje učešće dece (znači osoba mlađih od 18 godina) u oružanim sukobima kao i njihovo nasilno regrutovanje u oružane grupe i snage. Danas je dve trećine svetskih zemalja ratifikovalo ovaj dokument, koji se zove Opcioni protokol Konvencije o pravima deteta o učešću dece u oružanim sukobima. Međutim, 61 zemlja ga još uvek nije ratifikovala što znači da nisu potpuno posvećeni zaustavljanju zloupotrebe dece u ratovima.
Pomozite nam da postignemo univerzalnu ratifikaciju ovog protokola tako što ćete pisati ambasadorima ključnih zemalja. Recite vladama ovih zemalja da pomognu u zaustavljanju upotrebe dece u oružanim sukobima i da ratifikuju ovaj međunarodni ugovor.

Akcija je kontinuirana i svakog meseca ćemo poziv poslati na 10 novih zemalja. Posetite nas s vremena na vreme i ponovite akciju.

Ratify Child Soldiers Treaty - Human Rights Watch

Ja potpisala i poslala. Vrlo jednostavno i brzo. Ne zahteva nikakav napor od vas. Naravno, važno je da verujete da će to ipak nečemu doprineti. Ako ne znate mogo o tome, pogledajte ovaj post i ovaj. Odvojite vreme i pročitajte knjigu “A Long Way Gone - Memoirs of a boy soldier” koju je napisao Ishmael Beah, sada dvadesetšestogodišnjak iz Sijera Leonea, koji je sve ovo preživeo. Pogledajte film „Krvavi dijamant” (nije da ga promovišem i hvalim, ali nažalost nije mnogo filmova urađeno na ovu temu, a svaki pokušaj je važan).

Srbija je ratifikovala ovaj protokol i podnela prvi izveštaj o implementaciji, a uskoro će i grupa nevladinih organizacija predstaviti Komitetu za prava deteta svoj alternativni izveštaj o primeni Protokola. Nekako sam učestvovala u pisanju ovog izveštaja i verujem da ovakve akcije mogu da dovedu do promene. Alternativni izveštaj upućuje kritiku državi jer je zakonski dozvoljena regrutacija pre 18. godine, kao i zbog činjenice da imamo srednje vojne škole što jeste militarizacija dece. Najveća pažnja je ipak na uključivanju i vrbovanju dece od strane raznih nacionalističkih i militarističkih grupe. Dečija koalicija je takođe sastavila svoj izveštaj i dvoje dece iz Srbije će se predstaviti Komitetu u Ženevi. Bravo za njih! Kad bude javna finalna verzija izveštaja, kao i preporuke Komiteta, postaviću ih na oglasnoj tabli Borselinije.

Potpisivanje peticije je samo jedna u nizu od kontinuiranih akcija.

Najbolje bi bilo da ratova nema pa da o ovome ne moramo ni da razmišljamo. Ali, ono što nemamo - nemamo. Dajte da vidimo šta imamo i da nešto uradimo po tom pitanju. Moguće je.

fotografija preuzeta sa sajta Human Rights Watch

Pročitala sam skoro vest da velike svetske organizacije za zaštitu dece pozivaju na hitno obustavljanje usvajanja dece sa Haitija, a navedene su dve opasnosti: razne zloupotrebe (prodaja, prostitucija, prodaja organa) i potencijalno razdvajanje od porodice ili šire familije s obzirom da je pretraga za preživelima i dalje bila u toku. Organizaciju su apelovale da se obustavi i usvajanje dece za koju su pre zemljotresa administracije država završile sve neophodne provere i procedure. Jasne su mi sve mogućnosti i realnosti zloupotrebe u ovakvim situacijama, pogotovo ničije i nevoljene dece. Lovci na živote i pomahnitali trgovci i robovlasnici su se verovatno prilično radovali ovakvoj situaciji. Njihove kolege sa Haitija su vrlo brzo osmislile plan i počele da razrađuju biznis. To je, nažalost, već viđen i proveren scenario i, čini mi se, začarani krug zakasnele reakcije. U svemu tome, biznis je ključna reč - trgovina decom je veoma dobro osmišljen i razvijen posao koja donosi ogromnu zaradu. Siromaštvo i beznađe su odlično tlo za vrbovanje ili kidnapovanje života, a katastrofe kao što je ova naglo povećavaju broj trafikovanih osoba. Naglo povećavaju i profit.

Ipak, ne mogu da razumem zašto je u potpunosti obustavljeno usvajanje dece sa Haitija. Sada kada im je to najpotrebnije i kada su velike šanse da neće preživeti. Ili će živeti na ulici. Procenjuje se da je nakon zemljotresa oko 40.000 dece ostalo bez porodica. Pre zemljotresa na Haitiju je bilo oko 380.000 dece bez roditeljskog staranja u nekim jadnim i odurnim domovima, a mogu samo da zamislim horor tih ustanova u jednoj siromašnoj i autoritativnoj državi. Nerviraju me takve krajnosti. A šta onda neko ko želi da pomogne detetu može da uradi? Da donira novac?! Iskreno, nemam dovoljno poverenja u velike međunarodne organizacije, a imam i iskustvo koje je to potvrdilo više puta. Da, ogromne količine novca se odvajaju za programe podrške, krizne situacije, projekte i slično. Ali, isto tako ogromne količine novca se daju na marketing bahatosti. Primera radi, jedna velika organizacija pravi konferenciju za štampu i svim posetiocima deli, pored raznih papira i fascikli (unište šumu za taj jedan događaj), kišobrane sa logoom, torbe sa logoom i sloganom kampanje, USB priveske za novinare/ke itd. A što kad već svi znamo za tu organizaciju? Znam da će neki marketing eksperti reći kako to nije skupo a neophodna je vidljivost da bi proizvod „prodali” (ironično, u ovom slučaju proizvod je podrška), ali s druge strane, ista ta organizacija od mene traži da doniram zaista skromnu svotu novca i objašnjava mi šta se sve može kupiti od toga (prva pomoć, toliko konzervi hrane, toliko litara vode, toliko ćebadi…). Pa, zaboravite na kišobrane i torbice za kvazi-aktiviste i uložite taj novac u prekrivače i šatore. A meni recite šta stvarno, pored donacije, mogu da uradim! Šta će dovesti do neke promene?! Organizujete neko hitno i privremeno premeštanje te dece u okolne zemlje ili porodice koje žele da ih prime. Ne mora da bude pravno formalno usvajanje. Ali, nažalost, tako dolazimo do najbolnijeg pitanja - imigrantska politika. Zlo svih politika u svetu.

Sigurna sam da ima ljudi koji su spremni da urade mnogo više od davanja novca ili odlaska u spasilačke ekipe na Haitiju (neki prosto to ne mogu da izvedu). Jedna strana ove priče je novac u humanitarne svrhe (svakako neophodan za različite akcije - nekada je samo novac potreban), a potpuno druga strana je održivost i dugoročna podrška. Povukao je i mene haos akcija, htela sam da doniram novac, ali odustala nakon razgovora sa prijateljicom. Nekako osećam da bi mi (prijatelji i prijateljice), ludo revolucionarni kao što jesmo, bili spremniji i odlučniji da nam je neko došao i rekao „Pokrenite hitno prihvatilište za decu sa Haitija”. O da, posle užurbanih razgovora, premišljanja, dogovaranja, uspeli bi da animirano i našu malu zajednicu. Sigurna sam u to. A posle šta bi bilo, ne znam. Razmišljali bi kasnije o tome. I deca bi bila sigurna i imala nešto što liči na život.

A pre neki dan sam pročitala i ovu vest. Pa kako su to tupavo smislili? E zbog ovakvih i onakvih iz prvog pasusa, svako dete bez roditelja na Haitiju će ostati da tavori i izigrava život na ulicama Port-o-Prensa. Neki će biti u domu. Neki će svakako biti prodati i ko zna šta će im se desiti. Neki će umreti. Možda ne u sledećih par meseci, ali uskoro. Tek ćemo gledati mrak dečijeg života na Haitiju. Kad se sve organizacije povuku, kad novac prestane da stiže, kad svi novinari zaborave, kad svi mi zaboravimo. Ali važno da smo uplatili našu svoticu novca (za kišobran) i rešili sebi suze oko Haitija.

Ja sam još jedna u nizu koja ništa nije uradila po pitanju Haitija, osim pisanja ovog bednog posta. Ali, ima dana…

U očekivanju nekog sveobuhvatnog izveštaja o pravima deteta u Srbiji za prethodnu godinu (ako ga bude bilo), osvrnuću se na ono što je država uradila i što bi trebalo da doprinese unapređenju prava dece.

Kršenje prava deteta u gotovo svim aspektima života je nastavljeno i u prošloj godini, a participacija dece je i dalje nepoznat fenomen. Još uvek ne postoji jasan i otvoren stav vlasti o informisanju o konceptu dečijih prava što već zbunjenu i prilično besnu javnost dodatno sluđuje (već se ustoličila floskula da je dete postalo mali bog od kad su mu data sva ta prava!). Na političkom planu (pri tom ne mislim na dnevno-političko-partijsku oblast, već na policy nivo) nije mnogo urađeno, a na praktičnom još manje. I dalje se vrtimo u začaranom krugu reagovanja na kršenje prava i na nasilje, a prevencije ni na vidiku. Ni mediji nisu pokazali mnogo više osetljivosti ili zainteresovanosti za kontinuirano i istraživačko pokrivanje tema nasilja nad decom. Navešću samo dva primera. Slučaj devojčice Anđele, koja je nakon parade „zbrinjavanja u prihvatilištu” i iznošenja svih detalja privatnog života, pobegla iz ustanove za zbrinjavanje, a od tada o njoj ni reč (podsećam na post Zovem se Anđela, Kulina je moj dom). Drugi primer je izveštavanje o ubistvu dečaka u banatskom selu Grebenac, kojeg su (zaista brutalno) do smrti pretukla njegova dva vršnjaka, drugara… Ova priča je punila medije tri dana, a urednici su propustili da primete da se u tekstovima i emisijama iznose imena i svi ostali lični podaci sve dece o kojoj se govori (uključujući i braću i sestre), njihove fotografije, a vrhunac opasnosti je poruka koja se uporno prenosila - najverovatniji uzrok ubistva je stanje ovih dečaka (jedan od njih ima intelektualne teškoće), što ponovo stigmatizuje čitavu grupu dece sa bilo kakvim teškoćama u razvoju.

U želji da ove godine pokrenemo kampanju za ukidanje manipulativne izreke da su deca naša budućnost (deca su sada i ovde i ona su svoja, a ne naša) dajem vam kratak pregled pozitivnih dešavanja tokom 2009. godine, koji će, pod uslovom da budu sprovedeni u delo, značajno uticati na zaštitu deteta.

Donet je novi Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji je zapravo revolucionaran i jedan od značajnijih dokumenata u protekloj godini, ali nije dovoljno ni adekvatno promovisan. Valjda su ljudi preumorni od reformi, zaposleni u obrazovanju (po pravilu) intertni, zbunjeni ili u otporu  kada su u pitanju promene načina rada i koncepcije prenošenja znanja, a roditelji odveć besni i nezadovoljni obrazovanjem, pa im svaka novina stvara nova pitanja i porive za pobunom. Konačno imamo zakon koji ne samo što potvrđuje da sva deca imaju pravo na obrazovanje (za one koji ne znaju - u Srbiji nije svako dete moglo da ide u školu - postojali su propoisi kojim su neka deca proglašavana “needukabilnom”, što bi rekli neki stručni krugovi), već i daje jasne odredbe kako će to biti izvedeno - afirmativne mere za upis dece iz osetljivih grupa, individualizacija nastave, uvođenje pedagoških asistenata, jasnije odredbe o zaštiti od i zabrani zlostavljanja i diskriminacije, učešće dece itd. Najvažniju opasku i kritiku koju sam čula po pitanju ovog zakona je da je „okrenut detetu i samo štiti dečija prava”. Juhuuu!

Donet je Zakon o zabrani diskriminacije, koji je značajan za sve nas i nadam se da ćemo ga uspešno koristiti, a ne samo džangrizati i čekati da država nešto uradi po tom pitanju (šta god to značilo, ali često čujem). Zakon daje prilično dobru i jasnu odredbu zaštite dece od diskriminatornog ponašanja (Član 22) Zabranjeno je diskriminisati dete, odnosno maloletnika prema bračnom, odnosno vanbračnom rođenju, javno pozivanje na davanje prednosti deci jednog pola u odnosu na decu drugog pola, kao i pravljenje razlike prema imovnom stanju, profesiji i drugim obeležjima društvenog položaja, aktivnostima, izraženom mišljenju ili uverenju detetovih roditelja, odnosno staratelja i članova porodice.

Počelo je redefinisanje i unapređivanje Nacionalnog plana akcije za decu, koji je Vlada Srbije usvojila 2004. godine i koji predstavlja plan mera i mehanizama unapređenja prava deteta do 2015. godine. Iako je to sasvim dobar akcioni plan, koji obuhvata najvažnije aspekte života i razvoja, kao i predlog koraka za uključivanje dece iz najosetljivih grupa, smatralo se da je potrebno unaprediti ga. Dobro, nemam ništa protiv, važno je doraditi akcioni plan. Ali, ono što je već šest godina problem je nerealizovanje ovog plana. Postao je samo jedan lep papir kojim se hvalimo u državnim izveštajima. Ništa drugo.

Ratifikovane su Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom, Konvencija o visokotehnološkom kriminalu i Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima.

Formirana je radna grupa za izradu nacrta Zakona o deci. Ovo je i jedna od preporuka Komiteta za prava deteta našoj zemlji.

Započete izmene Porodičnog zakona dodavanjem odredbi koje će zabraniti fizičko kažnjavanje dece u okviru porodice. Srbija je odabrala da uradi dodatak ovom zakonu, a ne da napravi poseban zakon, ali… Ostaje da čekamo kako će to izgledati i šta možemo da uradimo sa ovom odredbom. Kako je Srbija sada u strahu da neće više moći da vaspitava svoju decu (jer batina je iz raja izašla), želim im svima još neprospavanih noći i strepnje pred ovom zakonskom odredbom i želim da zabranimo rad ovakvih ljudi.

Razmislite o ovome: Kada udarimo odraslu osobu, to je nasilnički napad. Kada udarimo životinju, to je surovost prema životinjama. Kada udarimo dete, to je “za njegovo dobro” (deo kampanje Saveta Evrope za zabranu fizičkog kažanjavanja dece).

Položaj dece iz osetljivih grupa je, nažalost, nepromenjen u praksi - ona su i dalje na margini. U najlošijem položaju su svakako deca u institucijama (socijalne zaštite i psihijatrijskim ustanovama) i deca ulice (uglavnom nepostojeća, zakonski nevidljiva, a svakodnevno veoma vidljiva).

Ako imate vremena i interesovanja, preporučujem:

• Izveštaj Ljudi na margini 3 (deca bez roditeljskog staranja i deca sa poremećajima u ponašanju u ustanovama), i Ljudi na margini 4 (deca i odrasli sa invaliditetom u ustanovama socijalne zaštite i deca i odrasli u psihijatrijskim ustanovama), Helsinški odbor za ljudska prava, 2009. godina.
• Izveštaj o diskriminaciji dece sa smetnjama u razvoju u 2009. godini, Inicijativa za inkluziju VelikiMali
• Godišnji pregled ostvarivanja Preporuka Komiteta za prava deteta za 2009. godinu, Koalicija za monitoring ostvarivanja prava deteta u Srbiji, Centar za prava deteta.

I zapamtimo: Deca nisu mini ljudska bića sa mini ljudskim pravima (kampanja SE).

photo by Yuffie, the future is Shnalica

PinkStinks, kampanja i društveni pokret, pokušava da izazove roze kulturu koja napada svaki aspekt života devojčica. Ovaj sajt za cilj ima prikupljanje podrške, promociju diskusije i na kraju mobilizaciju podrške kako bi se uticalo na marketinške kuće i medije o važnosti promocije pozitivnih rodnih uloga. PinkStinks poziva na bojkot pojedinih proizvoda (npr. Early Learning centre) zbog „pinkifikacije” igračaka za devojčice. Pogledajte stranice Name&Shame i Shop (u Srbiji bi ova kampanja bila višestruko interesantna zbog izvesne ružičaste televizije).

Potrebna je stvarna upornost i izdržljivost pred udarom pink filozofije u kojoj su sve devojčice ili princeze ili dobre domaćice ili fancy fashion freaks. Karnerići, čipkice, šljokice, šminkice, štiklice… Ili, roze čipkasto-pufnaste princeze koje u dvorcu čekaju princa da dođe i pretvori ih u dobre domaćice. Jedna velika prodavnica igračaka u Beogradu, koju često posećujemo, ima posebno odeljenje „igračke za dečake” i „igračke za devojčice”. U ovom drugom su: kuhinje, šporeti, frižideri, daske za peglanje (???), veš mašine… princeze, princeze, princeze… šminke, ogledalca, neseseri, torbice… Čak se i kockice (lego, duplo) i plastelin nalaze u odeljenju „za dečake”.

Garderoba je standardno roza (naravno, sa šljokicama). Pronaći nešto drugačije, jednostavnije, kreativnije zahteva mnogo pešačenja, odlučnosti pred napadom prodavačica i prodavaca i dobrog raspoloženja (obavezno je zadržati moć osmeha kada konačno posle pregledanih stotinak majica pronađete baš tu ne-šljokičastu, ne-princezastu). Opcija 2: moram da naučin da šijem

Iako naporna, borba protiv pink agresije doprinosi razvoju kreativnosti, traženju drugačijih načina, promišljanju pri izboru i pravljenju poklona i na kraju sve ipak bude zabavno. Ali, ovo je samo lično, dnevno zadovoljstvo. Posledice pinkifikacije nisu ni malo zabavne, naivne ili ružičaste. Nije pitanje boje, već načina.

Govor „Istorija zlostavljanja dece”, koji je Lloyd deMause, američki sociolog i mislilac poznat po svom radu u oblasti psihoistorije, održao na nacionalnoj konferenciji o roditeljstvu u Boulderu (Colorado), 25. septembra 1997. godine, objavljen je u The Journal of Psychohistory, čiji je deMause osnivač.

H-Alter prenosi hrvatski prevod ovog teksta u delovima. Ovaj tekst za H-alter je odabrala i prevela Karmen Lončarek.

Ja samo širim dalje. Obavezno odvojite neko vreme i pročitajte. Vredi svake rečenice.

Zapravo, moj zaključak nakon dugogodišnjeg psihohistoričarskog istraživanja jest da je povijest čovječanstva utemeljena na zlostavljanju djece. Baš kao što su suvremeni obiteljski psihoterapeuti otkrili da zlostavljanje djece često ima funkciju održavanja zajedništva obitelji putem rješavanja njenih emocionalnih problema, tako je i rutinsko zlostavljanje djece jedan o najdjelotvornijih načina kojima društvo održava svoju kolektivnu emotivnu homeostazu. Većina obitelji kroz povijest u neko doba je prakticirala čedomorstvo, erotsko bijenje i incest. Većina država žrtvovala je i osakaćivala svoju djecu kako bi kod odraslih smanjila osjećaj krivnje. Pa čak i danas, mi i dalje omogućavamo svakodnevno ubijanje, sakaćenje, zlostavljanje i izgladnjivanje djece kroz naše društvene, vojne i ekonomske aktivnosti. Htio bih ovdje sažeti neke od dokaza koji pojašnjavaju zašto je zlostavljanje djece najmoćniji i najuspješniji ritual čovječanstva, zašto je ono uzrokovalo ratove i društveno nasilje, te zašto je iskorjenjivanje zlostavljanja i zanemarivanja djece najvažniji društveni zadatak s kojim smo danas suočeni. Nastavak (ceo tekst) - deo 1

Kad god bi se započeli novi pothvati, žrtvovalo se djecu. Kad god je sagrađena nova zgrada ili most, dijete se pokapalo u nj kao “žrtva za temelj”. Djeca se u igri “London Bridge’s Falling Down” još i danas igraju hvatanja djeteta i ugrađivanja u most. Nastavak - deo 2

Godine 1979. Švedska je donijela zakon da je udaranje djece jednako nezakonito kao i udaranje odraslih. Zamislite tu drskost! Učenike srednjih škola poučavalo se kako odgajati djecu bez nasilja. Danas, dvadeset godina kasnije, ti srednjoškolci imaju vlastitu djecu, i… iznenađenje! Ne tuku ih! Nastavak - deo 3