Šta da radimo sa tolikim brojem online peticija? Mnoge sam potpisala (i verovatno ću to nastaviti da radim), ali svaki put ne mogu da izbacim pitanje smisla, odnosno uspešnosti ovakvih peticija. Trenutno, jedini smisao koji vidim je to što različiti problemi postaju vidljiviji, pogotovo za građane i građanke zapadnih zemalja, koji dobrim delom žive u neznanju o dešavanjima u najvećem broju zemalja, a sa druge strane često i misle da su te „druge zemlje” divljačke i varvarske pa valjda sve to i zaslužuju. Vlada jedne zemlje je zapravo slika čitavog naroda, često čujemo. Ne slažem se What you see is what you get. Ne verujem. Nekad/Najčešće nas je prosto manje i treba nam mnogo više vremena da dovodemo do promene. Da li će promena biti pozitivna i uspešna? Ne znam, uglavnom nije, ali je promena i daje nam znak da treba stalno raditi na unapređenju (malo utopistično-aktivističkih stavova). Da li je potpisivanje ovakvih peticija samo umirivanje nekog đavola u nama i stvaranja osećaja doprinosa i podrške, odnosno umanjivanje osećaja krivice? Ne znam, možda za neke ljude.
Uvek se u ovakvim situacijama setim divno ironične i otrežnjujuće pesme Pass it Along (Chumbawamba):
Pass it along by word of mouse.
Save the world, don’t leave the house.
Come on, come on, come on
Send this song to twenty people
Add your name, don’t break the cycle
Pass it along by word of mouse
Save the world, don’t leave the house
Because a virtual office in a virtual home
Means you’ll never have to drive through the wrong part of town
Pass it along by word of mouse
Save the world, don’t leave the house
Where do you want to go today?
Somewhere you could never take me
Pass it along, pass it along
So here’s your final resting place
Your heaven is protected by security gates
Shut out the world, it’s getting worse
Save yourself, don’t leave the house
Because a happy future is a thing of the past
And there’s always another repeat (repeat)
Shut out the world, it’s getting worse
Save yourself, don’t leave the house
Pass it along, don’t leave the house
Pass it along, don’t leave the house
Where do you want to go today?
Somewhere you could never take me
Brave new world population one
Just pass it along
Ne znam, vi vidite šta ćete sa ovom peticijom. Ja potpisala (ipak)… I znam zašto. Uhvatila me tuga. I to je to. I setila sam seove fotografije.
Nad Mohammadi Ashtiani (Mohamadi Aštiani), Irankom i majkom dvoje dece će najverovatnije biti izvršena smrtna kazna. Iranska vlada je do skoro imala nameru da sprovede varvarsko kamenovanje Mohamadi Aštani zato što je navodno imala „nezakonitu vezu van braka” iako za to ne postoje dokazi. Iranske vlasti su bile spremne da Mohamadi Aštani zakopaju u zemlju do grudi i da je kamenuju do smrti. Ali, nakon velikog međunarodnog protivljenja, iranski zvaničnici su promenili mišljenje. Međutim, Mohamadi Aštani je sada u opasnosti da bude ubijena na neki drugi način. Povukla je priznanje koje je, kako kaže, dala pod pritiskom. Iranska vlada jednostavno ne razume i neće da prihvati - smrtna kazna je pogrešna bez obzira na to na koji način je izvedete.
Da situacija bude gora, Mohamadi Aštani je već bila kažnjena za svoj navodni prekršaj. U maju 2006. godine, dobila je 99 udaraca bičem kao kaznu i od tada je u zatvoru.
Činjenica da su iranski zvaničnici već jednom promenili mišljenje o sudbini Mohamadi Aštani dokazuje da slušaju. Iranska drakonska politika nije imuna na međunarodni pritisak.
Ideja uličnih novina (časopisa, magazina) zaživela je prvi put u Njujorku pre nekih 20-ak godina, a danas postoji u preko 30 zemalja SAD-a i Evrope. Najveći broj uličnih novina prvenstveno pokriva teme siromaštva i života beskućnika sa ciljem da se osnaže društvene mreže i odnosi među zajednicama beskućnika, da se ovim osobama obezbedi zarađivanje novca, ali i da se njihov glas čuje u lokalnoj zajednici.
U Srbiji je pokrenut projekat izrade i distribucije prvih uličnih novina. Lice Ulice će biti magazin koji će se pojavljivati na ulicama jednom mesečno, a prodavaće ga isključivo beskućnici, mladi ulice, najsiromašniji i najugroženiji pripadnici marginalizovanih grupa. Časopis će izlaziti jednom mesečno i koštaće 100 dinara, a prodavci-beskućnici će dobijati polovinu od svakog prodatog primerka. U prvih godinu dana izlaženja, u projekat će biti uključeno 30 prodavaca.
Misija Lica Ulice jeste da doprinese rešavanju problema siromaštva i ublažavanju socijalne i kulturne isključenosti beskućnika, kroz stvaranje uslova za legalno ostvarivanje prihoda i uključivanje u društvene tokove. Korist uličnih novina prevazilazi ekonomske okvire, jer se grade veze između prodavca i čitaoca zato što se prodaja obavlja licem u lice. Magazin “Lice ulice” će se posebno baviti očuvanjem životne sredine, ne samo fizičke već i mentalne, demarginalizacijom grupa, pojedinaca, stavova i ideja, kao i generalnim unapređenjem života u gradu, javnog interesa i javnog prostora. Ovaj projekat neće samo biti prilika da se materijalno osnaže najugroženiji, već i da im se da mogućnost da glasno progovore o sebi i svojim teškoćama, o svom životu, nadama, naporima i uspesima. „Kada su dete iz svratišta pitali šta je dobar život, odgovorilo je da ima posao, nešto da pojede i gde da prespava.” Ovim rečima je glumac Branislav Trifunović predstavio magazin „Lice ulice”. Projekat realizuju Centar za integraciju mladih u saradnji sa SMart Kolektivom, Radnom Organizacijom i glumcem Branislavom Trifunovićem.
Reporters Sans Frontieres - Reporteri bez granica pokrenuli su prvi svetski “Anti-Censorship Shelter” u Parizu, na usluzi novinarima, blogerima i disitentima u izbeglištvu ili u prolazu, kao mesto na kome mogu da nauče kako da se izbore sa internet cenzurom, zaštite svoju elektronsku komunikaciju i zadrže svoju onlajn anonimnost.
“U vreme kada filtriranje i nadzor postaju sve prisutniji, ovo je opredeljenje ka internetu za sve - bez cenzure i kontrole, kroz podršku žrtvama cenzure sredstvima kojim mogu zaštititi svoje informacije,” kažu Reporteri bez granica. “Nikad pre nije bilo toliko netizena po zatvorima, pre svega u zemljama poput Kine, Vijetnama i Irana, samo zbog slobodnog izražavanja svoje volje preko neta”, dodaju. “Anonimnost je u ovakvim slučajevima sve važnija za one koji imaju pristup osetljivim podacima.”
Reporteri su napravili partnerstvo sa XeroBank korporacijom, u svrhu obezbeđenja visokoprotočnih anonimnih servisa, enkriptovanog e-maila i weba, a koji je besplatan korisnicima Sigurne kuće. Veza ide preko XeroBank-ovog VPN-a, i saobraćaj se miksa kroz gigabitni backbone link kroz nekoliko zemalja, mešajući se sa drugim korisnicima, na taj način otežavajući do nemogućnosti filtriranje i nadzor mreže.
Mrežu mogu da koriste i oni izvan skloništa u Parizu - novinari, blogeri i aktivisti - idntifikovai od strane Reportera bez granica.
Tu sad, u tekstu ide malo reklame za XeroBank, mrzi me da prevodim.
bla, bla, bla…
Sklonište je otvoreno od 10 do 18h ponedeljak - petak. Ko god poželi da ga koristi može da napravi rezervaciju na mejl - shelter (et) rsf . org
netizen
A citizen who uses the Internet as a way of participating in political society (for example, exchanging views, providing information, and voting).
An Internet user who is trying to contribute to the Internet’s use and growth. As a powerful communications medium, the Internet seems to offer great possibilities for social change. It also creates a new culture and its own special issues, such as who shall have access to it. The implication is that the Internet’s users, who use and know most about it, have a responsibility to ensure that is used constructively while also fostering free speech and open access.
Isečci iz raznih vesti koje sam čitala poslednjih desetak dana. To su uglavnom one na koje niko ne obraća pažnju. Onako, usputne, da popune prostor i „razgale” narod. Nisam se nervirala (za promenu). Ćutim.
Izbor je nasumičan. Za svaki dan u nedelji po jedna vest.
Ponedeljak
Olimpijske su igre izazvale raseljavanje dva miliona ljudi. U Seulu je 1988. godine raseljeno 750 hiljada siromašnih, u Atlanti 1996. trideset hiljada, a u Pekingu 2008. čak 1,5 milion. U Vankuveru je, od dobijanja domaćinstva, broj beskućnika narastao za 150 posto. Raseljavanje, ipak, nije posledica samo Olimpijskih igara već i mnogih drugih velikih skupova ljudi. Čak i zbog događaja kao što je Svjetski socijalni forum u brazilskom Belemu prošle godine, čija bi ideja trebala biti promocija socijalnih prava, gradske su vlasti uklonile ilegalne potleušice koje su desetljećima stajale na istom mjestu i bile jedini dom za mnoge.
I Srbija se tokom održavanja Univerzijade 2009. godine pridružila ovom veselom krugu tako što je romske porodice iselila u geto, a potom ih sakrila bilbordima i platnima sa reklamama.
Utorak
Kompanija Apple je priznala da su kineska deca radila u njihovoj fabrici za sklapanje kompjutera, iPod aparata za slušanje muzike i mobilnih telefona. Apple je već bio na udaru kritika zbog toga što koristi fabrike koje zlostavljaju radnike i gde su uslovi rada izuzetno loši. Prošle nedelje je saopšteno da je preko 60 radnika, koji izrađuju proizvode za Apple, otrovano heksanom, toksičnom materijom koja može izazvati mišićnu degeneraciju i zamagljen vid. Apple još nije komentarisao ovaj problem u fabrici Wintek u kineskom gradu Sušou. Portparpol kompanije je izjavio da se heksan često koristi u industriji novih tehnologija i da je problem nastao zbog slabe ventilacije. Ova kompanija je često na meti kritika i optužbi zbog „nehumanog i militantnog” menadžmenta koji krši ljudska prava.
U svom poslednje izveštaju Apple je otkrio da 55 od 102 fabrika sa kojima američka kompanija sarađuje ignoriše pravilo da zaposleni ne smeju raditi više od 60 sati nedeljno. Takođe, Apple je priznao da jedna kompanija konstantno falsikfikuje dokumentaciju kako bi sakrila dokaze da zapošljava decu radnike i nema određeno radno vreme.
Sreda
Kada će suspenzija sa posla već jednom prerasti u otkaz i gubljenje licence za rad? Šta je potrebno da bi se to desilo?
Negotin - Doktoru Radiši Stankoviću (49), lekaru specijalisti internisti u ZC Negotin, Viši sud odredio je pritvor i pokrenuo istragu zbog sumnji da je seksualno iskorišćavao četiri maloletne devojčice, a potom im je davao novac za heroin. U tužilaštvu terete Stankovića da je znao da su tri devojčice uzrasta od 14 do 17 godina, a da jedna ima 13 godina, i da su heroinski zavisnici. On je od njih tražio da imaju pojedinačne, ali i grupne seksualne odnose u njegovoj kući u Negotinu, i sve je snimao kamerom na mobilnom telefonu, a nakon toga im je davao novac za drogu.
Šokirani smo i vrlo neprijatno iznenađeni informacijom da je naš kolega osumnjičen za ovako teško krivično delo. On je suspendovan sa posla - izjavio je dr Tihomir Milovanović, v.d. direktora Zdravstvenog centra u Negotinu.
Stanković je pre nekoliko godina osuđen na uslovnu kaznu zbog seksualnog uznemiravanja na radnom mestu, a tada je bio suspendovan sa posla tri meseca.
- Posle toga bilo je nekoliko pritužbi na njegovo ponašanje. Jedna čistačica je prijavila i ubrzo povukla iskaz da ju je uznemiravao. Jedan kolega pokrenuo je spor pred sudom zbog verbalnog sukoba i pretnji takođe na radnom mestu - kaže dr Milovanović.
Četvrtak
Novi Sad - Bečejska policija uhapsila je Kenana A. (29) iz Bačkog Gradišta, zbog sumnje da je u noći između utorka i srede silovao šestogodišnju devojčicu iz istog mesta. Prema nezvaničnim podacima, osumnjičeni Kenan je navodno prijatelj oca devojčice, koji je i prijavio slučaj policiji.
Petak
Vuk Jeremić, ministar inostranih poslova Srbije je 02.03.2010. izjavio “Moja vlada je ponosna na svoja dostignuća kao lidera u zaštiti ljudskih i manjinskih prava u Jugoistočnoj Evropi.” Reče čovek tek tako.
Subota
Dete žrtvovano u Nepalu - Osmogodišnja devojčica je u Nepalu ubijena tako što je žrtvovana. Policija okruga Rupandelhi na jugu Nepala je žrtvovanje opisala kao akt četvoro ljudi koji su navodno devojčici prerezali vrat a zatim su je izboli nožem. Sva četvorica su uhapšeni. Policija ih je uhapsila nakon što je pronašla krv, novac i žrtvene poklone pored jednog oltara. Lokalna policija je izjavila da su dvojica uhapšenih već priznala ubistvo objašnjavajući to kao nameru da se podnese žrtva bogovima kako bi doneli dobru sreću poslu. Nepal je ukinuo žrtvovanje ljudi početkom 18. veka, ali stručnjaci kažu da ga neke hindu zajednice i dalje praktikuju, posebno u oblastima koje nema razvijeno obrazovanje a religija igra veliku ulovu u svakodnevnom životu.
Nedelja
A sad nešto da se razveselimo. Nadam se da ne daju preterane razmere rezultatima ovog istraživanja. Skoro sam sigurna (al’ davno beše) da ni ja nisam znala ko je izmislio telefon kad sam imala devet godina.
Svako deseto dete u Velikoj Britaniji veruje da je telefon izumela kraljica Elizabeta, a svako dvadeseto da je junak filma “Ratovi zvezda” Luk Skajvoker prvi čovek koji je kročio na Mesec.
Više od 60 odsto mališana, uzrasta od devet do 10 godina, koji su bili obuhvaćeni ovim istraživanjem, reklo je da je Isak Njutn otkrio vatru.
Deca u Berlinu, glavnom gradu Nemačke, su izuzeta od strogih zakonskih odredaba o pravljenju preterane buke.
Jedan amandman na gradski zakon učinio je da pripadnici mlađe generacije mogu da prave buku i da se to smatra „fundamentalnim i društveno prihvatljivim”.
Berlin je prvi od 16 nemačkih federalnih jedinica koji je usvojio ovakav zakon. Međutim, svi Berlinci, uključujući i decu, i dalje moraju da poštuju zvaničan javni red - tišinu tokom noći i nedelje (ceo dan i celu noć). Do sada su samo crkvena zvona, kamioni za čišćenje snega i traktori bili izuzeti od strogih pravila o zabrani pravljenja preterane buke.
Samo u Berlinu građani svake godine podnesu stotine tužbi o povišenom nivou buke koja dolazi sa igrališta vrtića i škola. Neki dnevni centri su čak bili zatvoreni nakon što su građani na sudu tražili miran život.
Sada je berlinska lokalna vlast donela zakon koji deci daje pravo da budu glasna. To je prvi zakon te vrste u Nemačkoj.
Alex Strohbush, iz berlinskog Odseka za zaštitu od buke, rekao je „Prvi put imamo zapisano u zakonu da moramo da prihvatimo da deca viču i prave buku tokom svog odrastanja i sve komšije to moraju da shvate i prihvate“.
Nemačka organizacija za zaštitu dece rekla je novinskoj agenciji AFP da pozdravlja ovaj potez: „Živimo u gradu i deci treba biti dozvoljeno da se igraju i prave buku”.
Kada živite u zemlji kao što je Srbija, ovakve vesti vam nekako budu smešne. I ja sam se nasmejala. Ali, deca imaju pravo na igru i niko im to ne može oduzeti samo zato što želi da u tišini gleda vesti, jede supu, dremka na kauču ili “visi” na facebook-u.
Septembra 2000. godine, vlade država članica UN su se obavezale da će do 2015. godine smanjiti siromaštvo u svetu za polovinu. Definisani su Milenijumski ciljevi razvoja.
Krajnji rok se približava, a situacija je i dalje kritična u svakoj oblasti. Osam vodećih filmskih stvaralaca okupljeno je u projekat “8 No Time Left” da sa nama podele svoje vizije osnovnih izazova milenijuma.
Uključite se! Posetite sajt i:
Reagujte: podržite projekat 8. Skinite promotivni paket (nalepnice, majice, bedževi itd) i distribuirajte. Prikažite film u vašem gradu. Informišite ljude o filmu.
Preuzmite akciju: Povežite se sa osam organizacija koje su počele da razvijaju projekte u oblastima koje želite da podržite: siromaštvo, obrazovanje, jednakost, smrtnost dece, zdravlje majki, HIV, ekologija, razvoj.
Filmski stvaraoci i stvarateljke:
Abderrahmane Sissako - Iskoreniti ekstremno siromaštvo i glad
Gael Garcia Bernal - Postizanje univerzalnog osnovnog obrazovanja
Mira Nail - Promovisanje rodne ravnopravnosti i osnaživanje žena
Gus Van Sant - Smanjenje stope smrtnosti dece
Jan Kounen - Unapređenje zdravlja majki
Gaspar Noe - Borba protiv HIV/AIDS-a, malarije i drugih bolesti
Jane Campion - Obezbeđivanje ekološke održivosti
Wim Wenders - Razvijanje globalnog partnerstva za razvoj
Sedim u jednom lepom kafeu u mom (ne)lepom (ali voljenom) gradu. 11h ujutru je. Pijem kafu i limunadu, čitam svašta interesantno na internetu, odgovaram na mejlove, pravim plan za nastavak današnjeg dana. Izgledam opušteno i zadubljeno u svoj posao, ali sam prilično u panici i čudnom raspoloženju (odvela sam dete danas prvi put u nešto kao vrtić i puče mi glava od iščekivanja i premišljanja, ali to nije tema ovog posta).
Pogledam sebe opet i počinjem da razmišljam o čitavoj toj sceni, svom okruženju, delićima svakodnevice, stvarima koje podrazumevam i shvatam zdravo za gotovo. Idemo redom. Ja sam single mama. Zaposlena. Vrtić je stvar izbora i eksperimentisanja, a ne moranja (ima ko da je čuva i to odlično funkcioniše). Dragi mama i tata, koji su me napravili ovakvu kakva jesam, svesrdno uskaču i pomažu skoro svaki dan. Znači, čuvanje deteta rešeno. Smislila sam da bi Šnalica mogla malo da bude u vršnjačkom okruženju i pronašla sam simpatičnu, ušuškanu, prijatnu, child-friendly kreativnu radionicu, koja ima i dnevni boravak za malitose. Ok, neka ide dva sata dnevno na kreativnu radionicu. Cena previsoka za naše uslove, ali mogu to nekako da ishendlujem. Sati je 11 ujutru. Ja ću na posao otići tek oko 12.30h. Radim sa divnim ljudima, koji su mi i prijatelji. Radim mnogo (ponekad i previše), ali imam i mogućnost kliznog radnog vremena, mogu da radim od kuće ako mi odgovara. Kad odem u kancelariju svi će me pitati kako je protekao prvi dan u vrtiću. Nisam na poslu i niko mi ništa neće reći zbog toga niti će mi odbiti od plate (nadokandiću noćas), nikome se ne pravdam, nikome ne objašnjavam (moja firma nije u štrajku). Uveče se možda organizujem da odem sa prijateljicama na ćaskanje uz piće i večeru. Razmišljam da kupim automobil (mnogo je teška računica)… Sve obaveze oko stana plaćene (računi, kirija), nabavka obavljena… Ostalo je nešto sitno para, ali dovoljno za provlačenje do sledeće plate. Živim u Srbiji.
I ako vam ova scena izgleda uobičajeno i normalno, razmislite još jednom. Živim u zemlji u kojoj je:
stopa nezaposlenosti preko 16,6% (podaci iz 2009. godine - preko 760.000 nezaposlenih). Stopa neformalne zaposlenosti (politički korektan termin za one koji rade na „crno”) je malo veća od 20%.
skoro 8% stanovništva ispod apsolutne granice siromaštva; najugroženije su porodice sa šest i više članova/ca, domaćinstva sa jednim nosiocem, deca do 13 godina i stariji od 65 godina, osobe sa invaliditetom, Romi, izbeglice i raseljena lica i tako dalje. Ispod granice siromaštva (ove „obične”, ne one apsolutne) živi oko 20% stanovništva u Srbiji.
je stopa osipanja iz osnovne škole 5% (nešto malo veći procenat kod devojčica u odnosu na dečake, posebno u ruralnim sredinama), ali avaj, ovaj podatak obuhvata (naravno) samo decu koja su upisana u škole. Ne postoje podaci o broju dece van sistema obrazovanja, kao što su deca sa smetnjama u razvoju, deca romske nacionalnosti, izbegla i interno raseljena deca. Činjenica je da je najveći broj ove dece kod kuće ili u domovima. Znači van sistema.
Vratimo se na scenu - kafe, laptop i ja. Gmail, facebook, twitter, blog, skype. Espreso s mlekom. Čekam da pokupim dete iz privatnog vtića.
Ja sam u stvari bogata! Odjednom me je obuzela sramota za svaki put kad sam rekla da nemam dovoljno novca, da sam siromašna… I što sam se (opet) zbunila kada mi je social advertising kampanja pokazala da spadam u 12,76% najbogatijih u svetu. U stvari, vreme je da prestanem da se iznenađujem tom činjenicom.
Slučaj će biti da i svi vi koji čitate ovaj post spadate u bogate.
I tako, obuzela me neka tuga…
p.s. s obzirom da je za naslov poslužila pesma od Rundeka (stojim i gledam se kako postojim), evo jedne za večernje raspoloženje.
E pa ja sam na 765,702,352. mestu po bogatstvu u svetu. Spadam u 12.76% najbogatijih osoba u svetu!
Da, iznenađena sam.
Website Global Rich vam daje mogućnost da uneste svoj godišnji prihod i dobijete procene o tome koliko ste bogati. Ukucajte svoj prosečan godišnji prihod i dobićete podatak o tome na kom mestu ste po bogatstvu u svetu.
Global Rich procene su bazirane na ciframa razvojne istraživačke grupe Svetske banke. Da bi imali što preciznije proračune o bogatstvu, Global Rich pretpostavlja da je svetska populacija oko 6 milijardi stanovnika, a da je prosečan godišnji prihod oko 5.000$. Više o načinu računanja.
Zašto to radimo?
Želimo da uradimo nešto što će ljudima pomoći da shvate gde je njihovo mesto u ovom svetu. I da shvatima da je najveći broj nas (koji su u mogućnosti da čitaju ovu web stranicu) u stvari privilegovana manjina.
Ko je iza ove akcije?
Poke je kreativna kompanija iz Londona. Naš cilj je inspirisanje ljudi kroz korišćenje interaktivnih medije. Ovaj website smo napravili da bi izazvali ljude da sagledaju svoje bogatstvo. I dok to radimo, nadamo se da ćemo sakupiti i nešto novca za različite akcije.
Izbor:
Za 8$ možete kupiti 15 organiski uzgajanih jabuka ILI 25 mladica voća za farmere u Hondurasu tako da mogu da uzgajaju voće i prodaju ga na lokalnoj pijaci.
Za 30$ možete kupiti DVD Boxset ILI paket prve pomoći za jedno selo na Haitiju.
Za 73$ možete kupiti mobilni telefon ILI novu mobilnu zdravstvenu kliniku koja bi u Ugandi brinula o deci bez roditeljskog staranja koja su zaražena AIDS-om.
Za 2.400$ možete kupiti drugu generaciju televizora ILI obezbediti obrazovanje čitavoj genereaciji dece u jednom selu u Angoli.
Tri milijarde ljudi živi od manje od 2$ na dan dok 1.3 milijarde preživljava sa manje od 1$ dnevno.
70% osoba koje žive sa manje od 1$ na dan su žene.
Vrlo kratak istorijski osvrt: istorija potvrđuje da silovanje nije posmatrano kao vid nasilja nad ženom već kao zločin oduzimanja vlasništva muškarcima. Istorija kaže da su silovanjem najviše bili pogođeni očevi ili muževi.
Novija statistika u Americi kaže da su u najvećem broju slučajeva žene žrtve silovanja (91%). Počinitelja silovanja su muškarci (u 99%) slučajeva. U jednoj studiji, samo 2% anketiranih žena potvrdilo je da ih je seksualno napala i zlostavljala potpuno nepoznata osoba.
Ovaj tekst zapravo ne pretenduje da bude ozbiljan istraživački tekst o seksualnom nasilju. Samo sam se opet oduzela razmišljajući o svemu tome i gledajući razne TV programe jedne (trebalo je da bude) mirne večeri.
Pokušavam da ispratim na nekom kanalu serijal o zatvorima u SAD-u. Raznim zatvorima i različitim događanjima u njima. Kako sam „obožavateljka” fenomena zvanog institucije zatvorenog sistema (raznih tipova), s velikom pažnjom sam pokušavala da odgledam skoro sve epizode. Jedno veče, epizoda o zatvorenicima koji su osuđeni za silovanje, seksualno zlostavljanje, nasilno ponašanje. Tema mi je grozno zanimljiva i večno izaziva različite rasprave o vrstama i trajanju kazni za silovatelje.U toj nekoj instituciji (zaboravih naziv), u fazi 1, zatvorenici su u klasičnom zatvoru sa svim drugim osuđenicima i smišljaju različite taktike kako da ostanu neprimećeni, skriveni, mirni jer ih ostali (zatvorenici i stražari) maltertiraju i zlostavljaju na različite načine. Jedan od njih svašta smišlja kako bi stalno bio u samici. Kako ga puste iz samice, on uradi nešto što nije krivično delo (da ne bi sebi uvećao kaznu) već je kršenje zatvorskih pravila. Na primer, iseče sebi ruke i noge žiletima. Stave ga u bolnicu, pa u samicu (prekršio je pravilo zabrane nošenja opasnih proizvoda?!?).
U Fazi 2, zatvorenici koji žele, mogu da idu u obližnju (takođe zatvorenog tipa) instituciju gde prolaze svakodnevne terapije za psiholozima i rade na: osvešćivanju onoga što su uradili, razumevanju, prihvatanju da je to nasilje, a onda idu na put „izlečenja”. Tamo je mnogo udobnije, manje restriktivno, „slobodnije”. Mnogi foliraju stvarno učešće u terapiji, neki se i trude. Dosadašnji podaci o uspešnosti terapije govore da jedan od šest seksualnih počinitelja opet učini isto po puštanju iz zatvora.
Akter 1: oko 45 godina. Svoju partnerku je fizički napao, davio i silovao nakon jedne njihove svađe. Osuđen na 16 godina do doživotne. U zatvore je 11 godina, a poslednjih nekoliko je na terapiji. Pshilog kaže da terapija deluje. On kaže da je svestan toga što je učinio, da je želeo da pokaže nadmoć i namerno povredi partnerku, da je naučio da savlada bes i želi po izlasku da edukuje druge ljude o opasnostima takvog ponašanja (meni nije delovao baš ubedljivo u ovom poslednjem, ali…). Podneo je zahtev za uslovno puštanje na slobodu.
Akter 2: oko 45 godina starosti. Nekada uspešan biznismen, koji je sa porodicom živeo u divnoj kući u predgrađu (one filmske). Seksualno je zlostavljao svoju maloletnu ćerku (koja je imala 12 godina) i njene četiri drugarice. Osuđen na 6 godina do doživotne. Na terapiji je. Kaže da mu je žao zbog toga što je uradio, ali je bilo jače od njega. U zatvoru je nepunih pet godina. Podneo zahtev za uslovno puštanje na slobodu.
Epilog: Komisija za uslovni otpust. Akteru 2 odobren je zahtev i pušten je na slobodu. Akteru 1 ne. U procesu odlučivanja o uslovnom puštanju ne uzima se u obzir samo ponašanje u zatvoru i napredak tokom terapije, već i mogućnost ponovnog zapošljavanja po izlasku, mogućnost pronalaženja stanovanja i podrška porodice. E pa, akter 2 ima podršku porodice (???), koja je svesna toga što je uradio, primiće ga po izlasku iz zatvora i pomoći da savlada svoje demone (???). Lako će ponovo početi neki biznis. Akter 1 je low-life, kaže komisija.
Nemam nameru da merim i gradiram zločine ove ili bilo koje vrste. Zločin je zločin i svaki je gnusan. Neću da komentarišem kazne i da li su dovoljne, nedovoljne, pravične ili ne. I to je gnusno. Ali, ne mogu a da ne primetim nelogičnosti (u najmanju ruku) sistema odlučivanja, sistema „podrške”, sistema vraćanja u zajednicu.
Prebacim kanal. Intervju sa dve gospođe koje govore o nasilju nad ženama i aktivnostima za sprečavanje porodičnog nasilja u Srbiji. Predstavnica Centra za socijalni rad kaže da oni mogu da ponude ograničenu pomoć (psiho-socijalno savetovanje, jednokratku pomoć ili smeštaj u hraniteljsku porodicu, jer nema sigurne kuće) a da je skoro 70% na žrtvi nasilja. Ona sama mora da se izbori za sebe i svoj budući život. Podaci kažu da je u prvih osam meseci ove godine, 28 žena ubijeno od strane svojih partnera.
Prebacim kanal. 48 sati svadba. Hvatam delić. Mladoženja je narodnjački muzičar. Njegov otac takođe. Pitaju mladoženju kako to da nije „jurio” pevačice. Kaže: „Ljubomoran sam. Hoću da moja žena bude samo moja”. Pitaju oca koji svira harmoniku u narodnjačkom bendu: „Čija je pevačica?”. On odgovara: „Pevačica je svačija. Ako je dobra pevačica i bend hoće da je zadrži, neko od muzičara mora da odradi posao”.
Prebacim kanal. U beovozu na liniji Beograd - Pančevo uhapšen je osumnjičeni za silovanje. Poslednja žrtva u Beogradu. Zaglavio je lift između 10. i 11. sprata i sat i po maltretirao ženu.
A onda me je nešto uhvatila panika, užasan strah, nemoć…
Roland Reiner Tiangco, umetnik i dizajner iz Njujorka, uradio je seriju interaktivnih dirt-postera (kako ih on naziva). Poster dobijate u paketu sa crnom bojom, otvorite, rukama obrišete boju i…
The future belongs to the few of us still willing to get our hands dirty
Entries (RSS)