Archive for the “Me&Others at Large” CategoryJust for confusion That actually saved my day At half past seven Unfit, but not sad at all So, I slept And didn’t break the deal Either way, We wouldn’t talk for real There’s the plan Another round of treble-bass Too soft for you, but who cares So, watch out As it comes closer Stop! Can I please hear your voice tonight?! ————————————————————– But then, whoops oh lordy, well I’d do it all again author: kept secret (for the time being)
Jul
18
2010
 
Kupi dete (by Nandor Ljubanović)Posted by yuffie in Blog, Deca i margine, Me&Others at LargeKUPI DETE Kupi dete obećanjem kupi dete nežnošću kupi dete popovanjem kupi dete radošću kupi dete verovanjem tekst: Nandor Ljubanović “Napred u prošlost” Spot za pesmu Karta sveta, Klopke za pionira (album Planetarni čovek) sniman je leta 2006. godine, na Arzi (CG). Režija, kamera, montaža i scenario: Mileta Mijatović U glavnim ulogama: Dragan i ja Tekst (by Mileta Mijatović) da li si ikad gledala kartu sveta tvoj grad ne postoji svi gradovi su tvoji da li si ikad gledala kartu sveta karta sveta samo je planeta da li si ikad gledala kartu sveta ne ti nisi stranac četkica za zube ranac da li si ikad gledala kartu sveta Kad bismo celokupno svetsko čovečanstvo sveli na selo sa stotinu stanovnika, a poštujući proporcije svih postojećih naroda sveta, selo bi bilo ovako sastavljeno: 57 Azijata 52 žene 70 ne-belaca 70 ne-hrišćana 89 heteroseksualaca 6 osoba bi posedovalo 59% sveukupnog svetskog bogatstva i svih šestoro bi bili iz Sjedinjenih američkih država 80 bi živelo u kućama bez osnovnih uslova stanovanja 70 bi bilo nepismeno 50 bi bilo neuhranjeno 1 osoba bi umirala 1 osoba bi imala kompjuter 1 (da, samo 1) bi posedovala univerzitetsku diplomu Ako svet posmatramo u svetlu ovih podataka, očigledna nam postaje potreba prihvatanja, razumevanja, saosećanja i edukacije. Razmislite i o ovome: Ako nikad niste osetili opasnosti rata, usamljenost zatočeništva, agoniju mučenja, ugrize gladi, srećniji ste od 500 miliona stanovnika ovog sveta. Ako možete otići u crkvu bez straha da vam prete, da vas hapse, muče ili ubiju, srećniji ste od 3 milijarde ljudi ovoga sveta. Ako u vašem frižideru ima hrane, na vama odeće, nad glavom imate krov i imate krevet u koji ćete leći, bogatiji ste od 75% stanovnika ovog sveta. Ako imate račun u banci, novac u novčaniku i nešto sitniša uokolo u nekoj kutijici, činijici, spadate medju 8% najbogatijih ljudi na svetu. Ako su vam roditelji još uvek živi a pritom još uvek u braku, spadate medju uistinu retke osobe. Ako mozete pročitati ovu poruku, upravo ste dvostruko srećni, jer je neko mislio na vas i jer ne spadate u 2 milijarde onih koji ne znaju da čitaju. Ovo je Medjunarodna nedelja prijateljstva. Pošalji ovu poruku svima koje smatraš prijateljima. Ako ne pošalješ nikome, ništa se neće dogoditi. Ako pošalješ, možda ćeš nekome izmamiti osmeh. Srećna nedelja prijateljstva! Hvala Srđanu za ovogodišnju poruku
Oct
20
2009
Blokčići, fascikle i baš me briga za obezbeđenje visokih funkcioneraPosted by yuffie in Blog, Me&Others at LargePreviše tema, informacija, nerviranja, razmišljanja u poslednjih dva meseca, a samo tri posta za sve to vreme. Nedovoljno vremena za istraživanje i proučavanje svega što želim da napišem (add to bookmarks). Samo kopiram, prenosim. Panika, panika… nećemo stići, nećemo stići… Hiljadu nekih radnih grupa, radionica, konsultativnih susreta, javnih debata, konferencija… Koja je važnija? Na koju moramo da idemo? Auuu, nismo ispratili najnovija dešavanja, nismo reagovali, nismo gledali najnovije vesti… Previše reči, premalo akcije. Nakon toliko sastančenja, ne ostaje vremena da sedneš i uradiš sve to što je dogovoreno, zaključeno, preporučeno. Usput, pripremajući sastanke i štampajući tone nekih radnih verzija nekih tamo dokumenata, uništimo jednu lepu šumicu (koja bi baš lepo legla negde u Pančevu, na primer). Svi nose laptopove, notebook-ove, black-barry, blue-barry, cherry brandy A pre neki dan u konferencijskoj sali do nas, skup nekih vidara, lepotana i lepotica, kvazi-psihologa i ostalih sektaša (Kako do uspeha, Kako zaraditi milion za mesec dana, Kako do večne mladosti i beskrajne lepote). Razbacuju (ili pametno investiraju?!) novac na ove jako važne teme u našim životima. Kontam da moraš biti prebogat i prazan da bi se „bavio” tako besmislenim i jalovim temama i od njih pravio mašineriju koja samo usisava prosečnog, unesrećenog i siromašnog građanina (i još nesrećniju građanku) i pojačava im kompleks niže vrednosti (nikad zapravo nisam znala razliku između kompleksa niže i kompleksa više vrednosti, molim za objašnjenje). Ili moraš biti opasan prevarant u zemlji kao što je ova, pa se praviti da je „life-long beauty and success” top tema života kojem odavno nedostaje malo sadržaja (bilo kakvog). Opstade zbog posete jedne osobe i krkanluk i kičericu na sve strane, neću ni pominjati. Opsada manje-više, ali danima već traje drama oko toga, servirana kao tema od visokog značaja. Mediji se utrkuju ko će iščupati veću pikanteriju ili gadost ili banalnost. Iskreno, baš me briga kako organizovati obezbeđenje visokih funkcionera (što domaćih što međunarodnih). Sedim u nekoj zelenoj sobi hotelčića u okolini mog lepog grada (Šta ću? Meni je lep). Osim griže savesti koju osećam svaki put kad krenem na ovakve skupove, treskam se i oko toga da li ću imati Internet u sobi (negde je blesavo preskup, negde imaš samo dial-up, negde imaš wireless samo u holu hotela, negde nema ništa) - obrni-okreni, nerviraš se oko interneta - kao da će se sve zaustaviti ako baš to veče ne pročitam poštu ili ne proverim neke sajtove, ili ne ćaskam (često sa ljudima koje inače redovno viđam), ili posetim facebook. Bilo bi dobro kad bih jednostavno legla, blejala u plafon i ništa… Ali, da nema interneta, ne bi bilo ni posta večeras (što možda ne bi bilo ni tako loše, razmisliću o tome sutra). Ah… I opet moram da slušam kako zvanične delegacije „brane Srbiju” pred međunarodnim telima i komitetima kada je u pitanju poštovanje ljudskih prava u našoj zemljici. Teška je ta odbrana, verujte im na reč! Uvek stignu informacije od civilnog društva pa pokvare dobru pripremu našminkane nam i ulickane visoke delegacije i uruše sliku divne zemlje u kojoj diskriminacije zapravo i nema. Mogla bih nekad i da se zabavljam! E to bi bila interesantna promena u životu! Ali, nećemo stići, nećemo stići… Sanjino pismo nakon posete Nikaragvi (april 2008. godine). Slobodne dane od studiranja na Kostariki odlučila je da provede na jednonedeljnom kursu španskog jezika u malenoj komuni u Nikaragvi. Uživajte!
KOMUNA NA KRAJU SVETA U KOJOJ NEMA NIČEG OSIM DECE KOJA SE SMEJU I LJUDI KOJI SE NE SMEJU
Nikada u svom životu nisam doživela toliko siromaštvo. Videla sam na TV-u (dok sam gledala TV), čitala, slušala od nekih ljudi, ali nikada pre (a nadam se i nikada posle) nisam učestvovala u takvom životu. Siromaštvo sa sobom vuče jako visoku stopu kriminala, strah, bolesti, očaj, degradaciju svega što možete da zamislite… Hajde da probam da počnem od početka… Krenula sam sa Nigist i Ledet, obe su iz Etiopije, trebalo je da nam se i treća Etiopljanka pridruži dva dana kasnije. Sve smo iz zemalja sa crne liste pa nam treba viza i za Nikaragvu. Relativno ok putovale do granice, izašle iz Kostarike, a onda nam je na nikaragvanskoj strani tip iz busa pokupio pasoše i otišao… Posle nekog neodredjenog vremena se vratio i pozvao nas tri da odemo sa njim u imigraciono odeljenje, jer nešto nije u redu sa našim papirima. Strašno! Da ne dužim - posle dva sata raspravljanja sa službenicima (dok su svi ljudi iz busa čekali), njih dve su vraćene nazad. Obrazloženje je bilo da nemaju autorizaciju vize!?!?! Svi oni zajedno nisu znali da nam objasne zašto i od koga, tj. ko bi trebalo da autorizuje vizu koja je izdata u njihovoj ambasadi, ali se situacija nije promenila zbog njihovog neznanja (kao što to obično i biva) i one nisu mogle dalje. Samo kao sličica - njih četvorica, petorica sede, nas tri i tip iz busa stojimo i raspravljamo se. Jedan od njih jede neku piletinu rukama i ne obazire se mnogo na nas. Kada je oglodao batak - ‘ladno je bacio kost na pod kancelarije u kojoj smo svi!!! Ne pamtim da sam to kod nas videla ni u najcrnjim danima (uzmite u obzir da nisam već jedno izvesno vreme tu, za slucaj da su sada najcrnji dani). Scena za Felinija, zar ne?
Tako sam i ja došla do hostela praćena sa tri najupornija tipa. I onda je hostel bio pun. Grrrr! Još jedna tura po obližnjim ulicama u istom sastavu i onda sam našla jedno mesto u kojem su imali slobodnu sobu, ali to nisam u stanju da vam prepričam kako je izgledalo - nadam se da će sve slike uspeti pa ćete videti. Nikada nisam platila da spavam na takvom mestu, jedino što mogu da kažem je da je bilo relativno čisto (jako relativno), sve ostalo… Tavanica koja samo što ne padne na glavu, zidovi koji se ljušte, krevet ili nešto nalik, nema tople vode (mislim nigde u Nikaragvi), bube i bubice, neću više ni da razmišljam o tome. Setila sam se kako sam rekla da je na Kubi bio loš smestaj i slatko se nasmejala.
Samo poredjenja radi da vam kažem da radnici koji rade na zemlji ili na gradjevinama ili sličnim poslovima za 12 sati rada zarade od 2-3$. Prespavala tu, ujutro krenula ka Lagartillo-u. Put je bio relativno ok do jednog momenta jer su imali express buseve koje u principu uzimaju samo turisti jer su skuplji nego lokalni. Poslednji civilizacijski punkt je bilo neko mesto koje se zove Esteli, odatle do mog finalnog odredišta ima jedno 30-40 kilometara što vam je, preračunato u nikaragvansku realnost, nešto malo jače od dva sata vožnje lokalnim autobusom po nečemu sto izgleda kao loš poljski put a usput je i brdski predeo. Te slike moraju da uspeju!!! Bus se puni do broja za koji bi svako pri zdravoj pameti rekao/la da je nemoguće, a onda kreće popunjavanje krova autobusa (koji je već prilično pun od stvari koje ljudi nose sa sobom i koje ne mogu da stanu u bus). Na jednom mestu je bila moja stanica, to nikako ne bih znala da nisam srela neku žensku koja je isto tamo išla i koja je znala gde treba da sidjemo, a onda ima još jedno sat vremena hodanja. E tu sam vam ja bila na kursu španskog!!!
Kurs je bio sjajan. Ja sam izabrala profeskorku koja ne govori engleski jer sam znala da bih se samo izvlačila i ispomagala engleskim. Jako je dobro zamišljeno ali je nedelju dana malo. Radi se četiri sata dnevno, s tim da je svaki dan bilo više od toga. Dva sata pre podne kada se uči gramatika i dva sata posle podne koja su namenjena konverzaciji. Obično je taj popodnevni termin bio vezan uz još neku aktivnost, pa onda šetamo sat-dva, ostanemo dva sata zbog konverzacije i još u povratku ćaskamo na španskom. Svidja mi se kako su to zamislili… Šta je jos bilo zanimljivo… crkle su mi baterije za foto aparat, imala sam mnogo muke da nadjem odgovarajuće jer ih nije bilo u prodavnicama u Esteliju. Na kraju mi ih je nabavio vlasnik neke foto radnje i uzeo mi 15$ za njih. Jos jedan dokaz da ovce jesu za šišanje… Ali mi je aparat jakooooo bio potreban, pa tu onda nema pregovaranja. Slikala sam svašta, nadam se da će fotke bar malo moći da vam oslikaju komunu na kraju sveta u kojoj je glavno prevozno sredstvo konj (jahala sam jedan dan i bilo je super), u kojoj nema struje, nema podova po kućama, nema prodavnica, nema ničega osim dece koja se smeju i ljudi koji se ne smeju. I poneko od studenata. U mojoj turi je bilo još četiri studenta, jedan par iz Kanade i jedna devojka iz Australije, ali su oni svi već bili u Nikaragvi iz nekog razloga pa su dosli da tu provedu slobodne dane za uskrs - koji se ozbiljno shvata u ovoj regiji… nema ni javnog prevoza dva dana!!! Desilo se i da mi je neko ukrao pare tamo, to je bilo mučno jako. 120$ i nije neka para ali u zemlji u kojoj ne rade automati i ne možeš da koristiš karticu - nije baš neka pozicija. Pokušavali su da ustanove ko bi to mogao da bude, nisu utvrdili ali su rekli da će pre ili kasnije saznati jer su oni toliko mala zajednica da to ne može da prodje neopaženo. Kažu da je to lova koja će se primetiti u selu. Na kraju su se organizovali i vratili mi pare, kažu da oni jesu jako siromasni ali da nisu lopovi i da će oni to već nekako rešiti. Ne znam šta da kažem na sve to, sada mi je bilo značajno da dobijem pare nazad i da ne razmišljam o tome kako ću se vratiti na Kostariku, ali mislim da ću im poslati neku kintu kad dodjem kući i počnem da radim.
Ovo pismo vam pisem treći dan za redom. Počela sam u četvrtak a danas je subota. Valjda ću staviti tačku danas i poslati pisamce. Videla sam danas vest na TV-u u toku ručka kako su neku ženu koja je pokušavala da prebegne iz Nikaragve ovamo, pojeli krokodili dok je preplivavala neku reku na granici?!? I to je još jedan od dokaza koliko je bedno u Nikaragvi - da nekome padne na pamet da rizikuje da ga pojedu krokodili, samo da bi pobegla iz zemlje… Strašno! Danas je počeo karneval u Pančevu. Naivno sam izašla u šetnju sa Šnalicom. Uletele smo u palanački vašar, tezge sa džidžabidžama, svetlećim besmislicama, balonima, slatkišima, kičericama i ostalim bespotrebnim glupostima. Neki lik je doveo jednog malog nesrećnog majmuna kojeg drži na uzici. Majmum pozira i slika se sa oduševljenom masom - “jeeee, vidi majmuna!”. Da, vidi majmuna, maltretira životinju. Neki drugi su doveli ponije da ih deca jašu (krugić za “simboličnu cifru”). Silni neki ljudi, valjda moji sugrađani i sugrađanke, koji valjda nikad ne zalaze u ovaj deo grada. Osim kada je karneval. Naš prolazak do bilo kakve čistine je bio prilično iritirajući izazov. Šnalica hoće (opet) kod dinosaurusa - vazdušni dušek za skakanje. Ajde, idemo. Tokom probijanja, slučajno zastanemo u blizini jedne improvizovane “tezge” - prodaju besmislice na klupi. Vidim ženu koja čuči, a odrvatan lik se nadneo nad njom i viče: “Ja sam gazda! Ako kažem da stojiš na jednoj nozi, ima da stojiš! Ja sam gazda! Da me slušaš!” I BAM - šamar (ali onaj vešti - pritajeni da drugi ne čuju, ali dovoljno jak). Žena spustila glavu i pokrila je rukama. U sekundi sam se sledila i stegnula Šnalicu. U panici pokušavam da pronađem nekog policajca. Nema ih nigde u krugu. Obilazim i tražim ih i mnogo mi je loše. Nema ih nigde u blizini. Šnalica u rukama konta da sam u nekoj frci. Pogledam nas. Odmerim snage. I odjednom osetim strah. I ništa. Stisnem ovu moju malu i odem. I počnem da plačem. I tako… ništa nisam uradila…
„Nema zlata ako se ne radi s deset prsta” iliti hajduk Robin Hud Serijal bi trebalo da bude o čudesima Srbije, pa je tako ova emisija bila o nekim planinama oko Vranja i Pirota čuvenim po raznim legendama o zakopanim ćupovima zlata. Mnogo je „tragača” za zlatom u tim krajevima. To je nekadašnji put za Carigrad i svi pouzdano znaju (izvori - legende i priče s kolena na koleno) da su čuke, planinčuge i rupčage i pećine prepune zlata. Inače, tragači i meštani tvrde da nijedan savremeni high-tech aparat ne može da detektuje zlato u ovim krajevima. Jedino što uspeva su dva tanana štapića - ups, izvinjavam se, stara srpska naprava - rašlje. Najpoznatija priča je o popu Martinu - najvećem hajduku iz vremena pre pada Osmanskog carstva. Pop Martin je danju bio pop, a noću hajduk, a inače je poznat i kao srpski Robin Hud, jer je sprečavao da zlato ode u Tursku. A kako je to bio Robin Hud i sprečavao da tursko zlato ode u Tursku? Pa, imao je između 40 i 100 razbojnika (ups, hajduka), koji su presretali karavane i pljačkali ih. A kome je davao? Pa sebi i hajducima. Pričaju da je na preko 1800 mesta na tim planinčugama zakopao oko 12 hiljada tona zlata. Pravi Robin Hud, nema šta. Poznato je da je izvesni hajduk (izvinjavam se, zaboravih ime, bila sam zakucana) sahranjen na nekom brdu i na tom mestu je sagrađena crkvica. Tragačima je to bila jako sumnjivo i bili su sigurni da tu ima mnogo zlata, pa su grob jedne noći iskopali. Ali… ništa sem kostiju. Novinar: Je l’ vas nije bilo strah da iskopate jednog hajduka? Tragač sa rašljama: Ne, svašta, bila nam je čast! A ja se pitam što mi razmišljanje ne ide ovih dana Luna Lu („Štiklom u vrata”) je bila na promociji nekog novog hit parfema, a ista je organizovana u nekoj arapskoj zemlji. Napravili su repliku beduinskog sela (šatori, kamile, poneka ovčica…), ali su svi, naravno, jeli fensi kanapee i pili šampanjac. Onda je „trendseterka” Luna Lu ušla u jedan šator, ozbiljno pogledala u kameru i rekla: Devojke, evo šta vam je potrebno za preživljavanje u pustinji: voda (flašica), naočare za sunce, taj-izvesni-parfem-na-promocji i sjaj za usne. Jer, devojke, bez karmina ne možete da razmišljate! Pa da razbijemo jednim blokom reklama (Hvala za pojašnjenje): Kad god dođem kući, sudopera je puna sudova. STOP! Vi ste žena, postoji bolji način za pranje sudova! Pa sad nešto bla, bla… Završni kadar: Ovo je žena (zum na glavnu glumicu u reklami) A ovo je mašina za pranje sudova! (zum) Kraj reklame. Opsesija i pogibija Neka htela-je-da-bude emisija zabavnog karaktera (šta god to značilo, zabava je relativna stvar). Gosti neki pevači, voditeljka kviza „Najiskreniji Srbin” i Velja Ilić. Naravno, mazohizam mi nije dao mira, pa sam morala da vidim i čujem šta nam iskreni domaćin, veliki političar Velja poručuje. Jedno pitanje bilo je „Vaša opsesija”. Pa se sad nižu cipele, naočare za sunce, Internet, shopping. A onda zablista Velja i pokupi uzdahe u studiju: Ja sam uvek voleo da pomažem toj nesrećnoj deci i skupljam pare za njih. Uvek mi je to bilo važno, pogotovo kad dođu pa mi kažu. Tako sam skoro skupljao pare za jednog dečaka (operacija u inostranstvu par miliona dinara), ali je dobio još neku bolest i poginuo.
Srećom, Šnalica je došla kući, pa se Noddy vratio u naš dom. A onda i zbunjenih-mi-maslačaka Fifi. Photo “Reality” by Pezza Pan
Ima nešto što mi je gore od redova ljudi ispred amasada, koji se već godina ne smanjuju. A to su uplakana lica (ili na ivici plača, besa) onih koji izlaze iz ambasada, držeći papirić sa besmislenim objašnjenjem o odbijanju vize i kome se mogu žaliti (+ ljubazan poziv da apliciraju ponovo za šest meseci). Zašto nisam dobila vizu kad sam imala svu potrebnu (i naravno uredno složenu) dokumentaciju? Zato što si državljanka Srbije. Videla sam danas tako dve uplakane cure ispred ambasade Grčke. Setila se sebe kako sam, pre nešto godina, isto tako plakala ispred italijanske kad neko meni drag nije dobio vizu, pa sam putovala sama. Dok sam pila kafu i limunadu u nekom kafiću, tip za stolom pored (nije da prisluškujem, al’ mnogo je bio neobuzdan i glasan) priča kako je čuo da je autobuska karta do Pariza užasno jeftina (oko 100 eur), skoro pa džabe. Ali on “ne zna baš provereno, jer NARAVNO, nikad ne putuje autobusom, isključivo avionom.” A pre neki dan sam čula priču (neproverenu, ali simpatičnu) kako je neki Englez koji je došao na EXIT, ostao zbunjen na bg aerodromu, jer nije poneo pasoš sa sobom. Šta će mi pasoš? Ja se, naravno, pravim blesava na sve pozive i upozorenja o menjanju pasoša i odbijam da napravim plan čak i da odem u SUP po broj, pa da za nekih dva-tri meseca predam potrebnu dokumentaciju, pa… Nije da ne planiram da putujem, već imam ozbiljan problem (od kad znam za sebe) sa prikupljanjem dokumentacije (100 papira ne starijih od šest meseci sa 100 mesta), vađenjem (i nošenjem) dokumenata, “ljubaznim” tetama na šalterima… Kad mi je istekla lična karta, dve godine mi je trebalo da odem po novu. Kad smo već kod dokumenata ne starijih od šest meseci, setila sam se pričice jednog prijatelja. Roditelji su mu umrli, a on je posle nekog vremena konačno krenuo u akciju prenošenja imovine na sebe. Kada mu je “ljubazna” teta na pedesetom šalteru nekoliko puta ponovila da mora da ima izvod iz matične knjige umrlih ne stariji od šest meseci, pitao je “Gospođo, je l’ vi znate nešto što ja ne znam? Možda se moja majka vratila iz mrtvih?”. Ali i nije tako loš ovaj dan. Zasmejala me je prodavačica u dućanu in the hood. Tražila sam litar jogurta, a ona me pita: “Veliki litar?!” Nasmešila sam se i klimnula. Čeka me Šnalica. Odoh da još malo uživam u ovom lepom prolećnom danu Od drage vnj: Lepi, dobri, mudri Mileta (ćao ljubavi! :-)) ovih dana razgovara il’ ćuti sa B. B. pa me je valjda telepatski inficirao… Nemam svoj blog, facebook i sl. moderne načine komunikacije :-( pa makar da i na ovaj staromodan način, podelim sa prijateljima/cama nešto što sam pročitala… „Predrasude, znači, ajde etimološki, neko nešto rasuđuje, pa je unapred nešto rasudio. To nisu predrasude, to su bezobrazluci. To je kad otmete čoveku sve šta možete, pa onda još pokušavate da mu objasnite zašto.” (B.B.) …
„Gradovi se ne ruše samo spolja i fizički već se mogu razarati iznutra i duhovno” (BB, Grad kenotaf) „Gledajući autorski potpisane plakate za Gavrilovićevu salamu, kao da čujem preglasne zvukove novokomponirane nemuzike koja preplavljuje Zagreb. Čitam tu poruku; ona je nosilac jedne zastrašujuće ideje. Ona je prezent i reprezent sirovih i surovih ideja, rušitelja i mrzitelja. Da razradim još i dalje - mrzijelja svih drugačijih i različitih: slijepih, gluhih, djece, homoseksualaca, invalida, životinja, starijih, bolesnih, punkera, Roma, crnaca, Židova, prirode, gradova i naravno žena. Ti plakati za meso govore jezikom mrtvozornik: razrezano, razapeto, obješeno. Ili kao da čitam zapisnik s uviđajanekog morbidnog ubojstva- iznad leša jedna kobasica, ispod kobasice jedan komad ženskog tijela, komad špage ili štrika. A prisećam se i rata devedesetih - koliko je leševa nedužnih ljudi ubijanih upravo na kukama za meso Gavrilovićeve tvornice - zar to možda ta monstruozna ideologija služi kao inspiracija za plakat reklamiranja kobacice? Kakve li plakatologije-patologije! Je li to zapravo zavladala smrt? Smrt ženama. Kanibalizam i mizoginija koji se „debelo” plaćaju i reklamiraju. Kako to pomislim, da bi osjećaj bio potpuniji, „popiknem” se na hrpu svinjskih iznutrica koje „građani” odlažu po uglovima grada. Da li ih je netko iz sebe izvrnuo? Kondenzirano nasilje nudi se svakodnevno. Dan na dan. Noć na noć. Baš neku večer moj otac Damjan, pas Juta i ja šetamo pasju šetnju oko kvarta. Tamo, stotinak metara od nas, jedan, sav kvrgav od mišića, jaki mužjak mlati mladu ženu: šakama, nogama - i ona je već na podu. Tupi zvuk udaraca natjera nas oboje da zaurlamo: „Prestani manijače” Na to se ovaj (naravno, manijak je shvatio da se njemu obraćamo) zajuri svom snagom i silinom na nas. Prijeti. Psuje. Psuje, prijeti. Očekujemo - izvadit će pištolj, nož, nešto oštro, ili on ili njegovo kukavičko pojačanje. Naime, druga dva koja su mu „držala štangu”, dok je premlaćivao djevojku, sada su se stvorili tu, kraj nas (uvjek u grupi) protiv mene i („deda star si”) moga oca. No, između ostalog, osim što su nam trojica zaprijetila da će nas rasparati, pit bull - mali mišićavi ubojica/kukavica, siktajući objasni da je ta mlada, isprebijana djevojka zapravo njegova žena s kojom ima dvoje djece, i da apsolutno ima pravo dokrajčiti je. Zlostavljanje mu je, kao i mnogim sličnima, njemu nalik, valjda životni zadatak, zato je tu. Kaže ima pravo. Zlostavljati. Nasred ulice, usred grada. Bilo gdje. U panici da i nas ne zakvači pitbullovsim zubom, jer što mu je to, mi smo sitan zalogaj; zaboravila sam ga pitati da li je video slikovni vodič kroz nasilje nad ženama - plakate Gavrilovićevih salama.” (Nataša Jovičić) …
Nađa, Sarajevo, 1994.g., 9 godina: „Ovo nije moje vreme, to vara, Ovo nisu moje zime, to vara, Nisu ovo moje kiše, U meni su kiše, kiše.” Bogdan: Dramatično je i autentično. To su oni dečiji iskazi koji jedini imaju pravo na mudrost u ovom vremenu. …
„Živeo sam u gradu (Beograd) koji je samo za mog života više od pet puta menjao nazive nekih ulica. To je šizofrenija, tu više apsolutno ne možete da se snađete. Izmišljaju sve sumanutije i sumanutije nazive - npr. Ulica kralja Milutina postala je ulicom maršala Tita, pa Ulica srpskih vladara. Čekam da postane i Ulicom sultana jer su oni vladali Srbijom više nego iko drugi. Takvo što u Beču u Austriji ne dolazi u obzir - promena naziva ulica znači promenu gradskog plana, promenu adresa svih firmi. To su takvi troš(o)kovi da nitko neće niti da pomisli. To samo mi na takozvanom Balkanu možemo. To je znak, ajde sad baš da kažemo - ludila.” (BB)
Zagrljaj vnj
|
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Powered by WordPress, Mandigo theme by tom.
Entries (RSS)
and Comments (RSS).
