Borselinija

Driving through a Swiss city one day, Alfred Hitchcock suddenly pointed out of the car window and said: “That is the most frightening sight I have ever seen.” His companion was surprised to see nothing more alarming than a priest in conversation with a little boy, his hand on the child’s shoulder… “Run, little boy!”, cried Hitchcock, leaning out of the car. “Run for your life!”

………………………………………………….

Jedna od malobrojnih činjenica koje sam usput ustvrdio bila je ta da su verovatno većinu pisaca koji su se osetili pozvanim da pišu o božanskom, ljudskom i svetom, činili studiozni i do srži pobožni naučnici, ali koji su kao pisci bili karikature. Mučeni čitalac koji se rvao s ovim stranicama morao je dobrano da se pomuči da se ne onesvesti od dosade na kraju svakog pasusa.

Nakon što sam nekako preživeo hiljade stranica napisanih na tu temu, počeo sam da stičem utisak da su stotine religioznih verovanja zabeleženih tokom istorije pisane reči vrlo slične među sobom. Pripisao sam tu prvu impresiju svom neznanju ili nedostatku adekvatne dokumentacije, ali nisam mogao da se otmem utisku da stalno iznova čitam siže desetina krimi romana u kojima se ispostavlja da je ovaj ili onaj ubica, ali je tehnika zapleta, u suštini, uvek ista. Mitovi i legende, bilo o božanstvima ili o nastanku i istoriji naroda i rasa, počeli su da mi liče na parčiće neke slike koja je uvek sastavljana o istih delova, samo različitim redom.

Bile su to stranice prepune priča o očevima i deci, čistim i svetim majkama, izdajama i preobraćenjima, proročanstvima i prorocima-mučenicima, izaslanicima neba, bebama rođenim da si spasle univerzum, zloćudnim bićima razbarušenog izgleda i obično životinjskog obličja, nebeskim stvorenjima s crtama lica nalik prihvatljivoj rasi, a koja se bore na strani dobra, i junacima koje je sudbina stavila pred ogromna iskušenja uvek je bio prisutan pojam zemaljskog života kao kakve usputne stranice koja je podsticala na poslušnost i na prihvatanje usuda i plemenskih pravila, jer se nagrada uvek nalazila u nečem onostronom, što je obećavalo rajeve prepune svega onoga u čemu se oskudevalo tokom telesnog života.

Pokušavam da ustanovim na kojim se zajedničkim premisama zasnivaju različite religije i mitovi.

I šta ste do sada naučili?

Skoro ništa.

Pa, ono što mi je dosad najviše privuklo pažnju jeste to da većina svih tih verovanja polazi od činjenice ili lika koji se manje ili više zasnivaju na istorijskim činjenicama, ali se ona brzo razvijaju kao socijalni pokreti i pod pritiskom i pod uticajem političkih, ekonomskih i socijalnih okolnosti grupe koja ih prihvata.

Dobar deo mitologije koja se razvija oko svake od ovih doktrina, od liturgije do pravila i tabua, proizilazi iz birokratije koja nastaje kako se oni razvijaju, a ne iz navodnog natprirodnog događaja koji ih je stvorio. Najveći deo jednostavnih i prijatnih anegdota, mešavina zdravog razuma i folklora, i ratoborni napad koji na kraju razviju, proizilaze iz naknadnog tumačenja tih principa, u slučaju da se ovi ne izvitopere, od strane onih koji njima upravljaju. Čini se da su upravljački i hijerarhijski aspekt ključni u njihovom razvoju. Istina je spočetka dostupna svim ljudima, ali ubrzo se pojavljuju pojedinci koji sebi pripisuju moć i dužnost da tumače, njome upravljaju i, u njihovom slučaju, menjaju tu istinu u ime opšteg dobra i u isto ime uspostavljaju moćnu i potencijalno represivnu organizaciju. Taj fenomen, za koji nam biologija kaže da se svojstven svakom krdu, ubrzo pretvara doktrinu u element kontrole i političke borbe. Podele, ratovi i razdori postaju neizbežni. Pre ili kasnije, reč se otelovljuje, a telo krvari…

Kad sam počeo da povezujem stvari, rastužila su me tolika banalnost i nedoslednost. Sve ovo mi se već činilo manje-više očiglednim, tako da nije bilo potrebe da progutam enciklopedije i traktate o golicanju anđela, možda zato što nisam u stanju da razumem išta što prevazilazi moje predrasude ili zato što tu nema više šta da se razume i sve se svodi samo na to da li čovek razume ili ne, bez razmišljanja zašto je to tako.

………………………………………………………………..

Ne klanjam se nijednom svecu, prijatelju Martine, a ponajmanje onima koji kanonizuju sami sebe ili svoje prijatelje. Teorija je praksa nesposobnih.

Karlos Ruis Safon, Igra anđela

Sarah Silverman’s ambitious plan for feeding the world.

“What is the Vatican worth? Like 500 billion dollars? This is great! Sell the Vatican, take a big chunk of that money, build a gorgeous condominium for you and all of your friends to live in - all the amenities: swimming pool, tennis court, water slide. And with the money leftover, feed the whole fucking world. You preach to live humbly and I totally agree, so now maybe it’s time for you to move out of your house that is a city. On an ego level alone you will be the biggest hero in the history of ever.”

Potrudiću se da prevedem ovih dana, ali ništa ne obećavam. Toliko mi je bila zabavna i divna ova akcija da sam morala odmah da postavim (lost in translation?)

nemam komentar.

snimak je užasan, pripremite se. meni je bilo mnogo teško da odgledam (prekidala i žmurela s vremena na vreme).

Mračna tajna Crne Reke - Vreme (br. 959), 21. maj 2009.

Ubijanje Boga lopatom

prvoslav karanović

U Duhovno rehabilitacionom centru Crna Reka, čiji je starešina Branislav Peranović, primenjuju se brutalne metode “lečenja”. Na snimku koji je načinjen u ovom centru vidi se kako ovisnika prebijaju svim raspoloživim sredstvima; pesnicama, nogama, čak i lopatom. Rad ovog centra blagoslovio je vladika Artemije, a država Srbija im je dala dozvolu za rad. Pored toga što štićenike prebijaju lopatama, postavlja se pitanje imaju li medicina, psihijatrija i zakonodavstvo bilo kakav smisao, ako lekove dozira upravnik centra protojerej Branislav Peranović, koji je studirao poljoprivredu, “medicinske sestre” su ovlašćeni batinaši, a čuvari pitbul terijeri i dobermani

Razapeše čoveka preko drvenog stola. Dvojica ga drže za ruke, treći uzima lopatu i pogledom pažljivo i oprezno meri da ne zakači ikone na zidu dok je lopata u zamahu. Neko ga savetuje da “lepo” udara, rečima “pazi mu jaja”. Čuju se krici mučenika dok čovek-zver, jake konstitucije, kao sumanut deset puta udara lopatom po njegovoj zadnjici. Od siline udaraca i zamaha lopate batinaš se podiže na vrhove prstiju.

Ustaje mučenik, nakon lopatanja, i dobija udarac nogom u glavu. Potom ga postave okrenutog leđima prema zidu ispod ikone Bogorodice. Uz stalnu viku “spusti ruke dole”, mučenik dobija pet jakih naizmeničnih udaraca, levom pa desnom otvorenom šakom.

Nakon toga onaj jake konstitucije hvata ga rukama za glavu, tuče kolenom nekoliko puta po njoj i, za kraj ove brutalne sesije, šutira ga u glavu. Prebijeni sve to podnosi stoički - uz povremeno mučne i teške uzdahe. Čovek-zver kao da je pobesneo, nastavlja da ga bije u glavu pesnicama i nogama dok se ovaj ne onesvesti.

Udarač potom uzima dah na nekoliko sekundi, dok njegov pomoćnik podiže prebijenog nesrećnika. Nakon što ga podignu sa poda, sledi mu još serija udaraca pesnicama u lice. Glavu tučenog pridržava asistent ovog brutalnog folklora; glava mlitavo udara o ikone koje kloparaju o zid na kom vise. “Vodi ga, i veži”, poslednje su reči primenjenog boksera, upućene asistentu.

HRISTOS NOSI RASLABLJENOG: Duhovno rehabilitacioni centar Crna Reka nalazi se nadomak Novog Pazara. Zvanično je registrovan 2005. godine; internet prezentacija je na veb adresi www.sretenje.org.

Na naslovnoj strani nalazi se ikona “Hristos nosi raslabljenog”. Sve izgleda idealno, pa i metode lečenja. Navodi se da se osnova terapije u centru zasniva na dijagnozi današnje civilizacije i svakog pojedinca ponaosob i da je suština problema kod svakog ista, a manifestacije su se razvile prema karakteru ličnosti, roditelja i okoline. Terapija se osmišljava prema stanju svakog pojedinca, pa je kod nekog fokus na radu sa životinjama, u bašti, na građevini ili u nekoj drugoj aktivnosti, kod nekog na razgovorima sa sveštenikom ili sa drugim članovima grupe, kod nekih je učestvovanje u bogosluženjima, a kod svih rad na sebi, introspekcija, čitanje i analiza prethodnog života.

“U samoj suštini lečenja, nije dovoljno odstraniti supstancu iz života bivšeg zavisnika. Praznine koje su nastale upotrebom heroina i drugih opijata moraju se ispuniti ‘dobrim sadržajem’ da bi osoba mogla da nastavi dobar put i suštinski osmisli svoj život”, stoji na sajtu. Iako je sve idealno kao da je reč o turističkom centru, raslabljeni na naslovnici ne izgleda ništa bolje od prebijenih ovisnika koji su prošli ovdašnju rehabilitaciju, a tu se nalazi i fotografija uredne i čiste trpezarije, iste one u kojoj na snimku lopatom i pesnicama “čeličaju” raslabljenog.

Jedan od onih koji su prošli “rehabilitaciju” kaže da su ga pri dolasku u centar pratili roditelji. Uz prijatnu priču ponudili su roditeljima ugovor u kom stoji da ovisnik na lečenju pristaje na svaku vrstu tretmana, “što uključuje lakše i malo teže batine”. Potom su potpisali papir u kojem stoji da je period lečenja šest meseci po ceni od 350 evra mesečno. Kaže da su se roditelji odlučili na takav korak ne znajući šta ga sve čeka. Po njemu, drugi presudni faktor bio je očaj roditelja i hvatanje za slamku u bezizlaznoj situaciji: “Radite šta znate samo pomagajte, mi mu ne možemo ništa”, a odgovor je bio: “Ne sekirajte se, mi znamo kako ćemo ga dovesti u red.”

Pogledavši snimak “lečenja” odmah je prepoznao trpezariju “lečilišta”: “Nije to ništa, čim je u trpezariji. Napolju, u dvorištu, poređaju ovisnike u krug da gledaju kako tuku ´nevaljalog´. Biju motkama, lopatama, pesnicama, šipkama, kaiševima, čime stignu. Jednom prilikom, dok sam gledao šta rade, toliko mi se smučilo da sam povraćao i počela je da me hvata nesvestica. Unutra ipak malo vode računa, ali prostorija u kojoj smo ručali često zna da bude krvava od prebijanja, mada je poznato da mnogi boluju od hepatitisa. Nema ko da razgovara s tobom, biju za sve, čak i za reč koja im se ne dopada ili preki pogled. Ako ne pokušavaš da bežiš, pričaš roditeljima da ti je sve super, onda ne dobiješ batine, ali takvi su retki. Jednog su prebili zato što je rekao roditeljima da mu se ne sviđa ovdašnji hleb.”

Na pitanje “Ko bije?”, odgovora da su to lečeni narkomani koji se prijavljuju da ostanu nakon izlečenja od zavisnosti, a ovlastio ih je otac Branislav. Oni su mu beskrajno lojalni. “Zna i on da bije, često su mu ruke krvave. Kad udara rukama i nogama leti mu mantija na sve strane. Trenira čovek borilačke veštine”, kaže naš sagovornik. Kaže i da one koji su na lečenju poređaju u krug dvorišta, ili ih vode trpezariju, i moraju da gledaju svaku batinašku sesiju. Nikome ne preporučuje lečenje u Duhovno rehabilitacionom centru. “Ipak je bolje ići kod regularnog lekara koji razgovara sa tobom normalno”, kaže naš sagovornik i, koliko on zna, “lečilište je nekima pomoglo, a neke je totalno upropastilo”.

ŠTA RADI POLICIJA: Drugi sagovornik nam je najpre ispričao svoju priču, da bi kasnije od nje odustao, u strahu od “batinaša iz Crne Reke”. On je pokušao bekstvom da se izvuče iz lečilišta. “Uhvatili su me i prebijali kao psa, motkama. Nekoliko puta sam padao u nesvest od batina. Batinajući su me vukli ceo kilometar. Bolje da sam se tog dana udavio u jezeru, nego što sam prošao kroz taj pakao.” Na pitanje zašto nije slučaj prijavio policiji, odgovara da ne želi više da ima posla sa njima i pita se: “Kome da prijavim? Policiji? Policija je dole mnoge uhvatila i vratila ih ocu Branislavu. Nikad ne bih mogao ni da dokažem kroz koji sam pakao prošao, a natovario bih sebi probleme na vrat. Ima on leđa, misliš da gore ne znaju šta se radi”, odgovara pitanjima bivši štićenik centra koji je, kako kaže, izlečen naknadno uz pomoć privatnog psihijatra.

Prema svedočanstvima naših sagovornika, nemoguće je u centru saznati bilo šta o brutalnostima tokom lečenja. Prilikom poseta čuvari prisustvuju svakom razgovoru između pacijenata i roditelja. Svaki pokušaj bekstva je osuđen na propast: “Bilo šta da kažete bilo kome, istog trenutka će prijaviti ‘pajser brigadi’ u strahu da ne bude prebijen zato što je znao, a nije rekao”, kaže naš sagovornik.

Raspitujući se o Crnoj Reci čuli smo da je “otac Branislav prek i nezgodan, i da mu ne nedostaje samopouzdanja”. U centru je prebijena cela romska porodica Vasić kad su pokušali sina da izvuku odatle. Oni su tvrdili da ih je tuklo njih tridesetak zajedno sa Branislavom. Branislav je tvrdio da su psovali i vređali; medijska prašina - kako se digla tako se i slegla.

Iz razgovora sa poznavaocima prilika unutar crkve kao institucije i crkvenim licima koji su na službi u i oko Novog Pazara može se zaključiti da je taj centar imao drugačiju namenu, i osnovna ideja je bila drugačija. To je blagoslovio i vladika Artemije, ali kad je video da se sve otrglo kontroli, on je digao ruke. Otac Nikolaj, starešina manastira Crna Reka, i dalje je žestok protivnik metoda koje koristi Branislav, ali njemu niko ništa ne može, a ovog niko ništa ne pita. Radi šta hoće; rukopoložio ga je Pahomije kog je napustio nakon afere pedofilije.

Sociolog religije Mirko Đorđević kaže da je veoma sumnjičav prema metodama lečenja koje nisu pod kontrolom stručnih lica i zdravstvenih ustanova. “Te teme se sporadično pominju po medijima, ali su to jako važne teme koje nikad nisu istražene do kraja. Nije problem što je vladika Artemije to blagoslovio, to je pod njegovom jurisdikcijom, ali je problem što država nema baš nikakav uvid u to šta se i kako tamo radi, bez stručnog nadzora.”

KO ZNA ŠTA RADE: Stanovnici Ribarića, mestašca pokraj Novog Pazara u neposrednoj blizini lečilišta, ne gledaju blagonaklono na centar, ako je suditi po onima s kojima smo razgovarali. “Nemamo pojma šta se radi gore. Viđamo ih ovde pokraj rečice sa opasnim psima, nekad ima jurnjave po gradu, ko zna šta rade? U te krajeve smo prestali da zalazimo, opasno je”, kaže jedan ovdašnji žitelj.

Do manastira Crna Reka dolazi se preko mosta na Ribarićkom jezeru. Put je delom asfaltni, delom posut tucanikom. Tu nam je monah pokazao manastir u steni koji datira iz XIII veka, a zatim uputio na starešinu manastira, Nikolaja, koji kaže da manastir nema veze sa lečilištem iako je ono na manastirskoj zemlji. “Oni su nam samo komšije i mi sa njima imamo komšijske odnose. Ne mešamo se u njihov posao niti imamo pravo to da radimo, a ne želimo ni oni da se mešaju u naš ovde”, kaže, upućujući nas na kilometar udaljeno lečilište Branislava Peranovića i njegovog zamenika Dejana Jakovljevića.

Do lečilišta se dolazi kroz gustu bukovu šumu, zemljanim putem. Prvo na šta se nailazi je zidani nezavršeni objekat, a potom se ulazi neposredno u lečilište. Ulazak automobila zatekao je sve prisutne. Munjevitom brzinom nekoliko momaka je opkolilo kola, uz povike da se mora izaći van kruga lečilišta. Nakon pitanja “Ko si? Šta si? Otkud ti?”, jedan od momaka je ostao tu da čuva gosta i automobil, van kruga, dok su drugi budno pratili razvoj situacije iz neposredne blizine.

Nakon toga je nastala povika na nekoga (”Kako nije poneo Motorolu!”) i čekanje od nekih desetak minuta, posle čega stiže (valjda) šef obezbeđenja i kaže da se čuo s Dejanom. U njihovoj pratnji sam sproveden na nekakvu otvorenu terasu. Od viđenih objekata ovaj je bio najveći, reklo bi se da je stambena kuća u kojoj žive Peranovići. Skuvaše kafu, ali i dalje neprijatno i napeto. Od malopređašnje manastirske atmosfere ni traga ni glasa, kao da čovek nije u duhovnom centru.

NENAJAVLJENI GOST: Prvo što upada u oči su kavezi sa pitbul terijerima i dobermanima, a nema ih malo. Tu je i nekoliko terenskih vozila i zidanih objekata. Čuje se i žamor iz obližnje šume. U centralnom delu nalazi se i kuća Branislava Peranovića koji ovde živi sa porodicom. Atmosfera može da se opiše u jednoj reči - jadna. Liči na mini Gvantanamo otvorenog tipa; ukoliko bi ma ko pokušao bekstvo, ne bi imao kuda. Ubrzo stiže i Peranovićev zamenik, Dejan. Progutavši bukvicu “odakle nenajavljen”, objasnio sam da sam nekoliko puta pokušavao da telefonom kontaktiram Branislava, bezuspešno, pa došao na lice mesta. Nakon uvida u novinarsku akreditaciju, zamenik je pozvao šefa objasnivši mi da je ovaj pre dve nedelje promenio broj. U telefonskom razgovoru, ponovo bukvica o nenajavljivanju. “To je neprofesionalno, šta sad hoćete, sve zanima šta se ovde radi, pa dolazili su novinari iz ‘Nacionalne geografije’ i razgovarali sa štićenicima. Ne možete da dolazite tek tako, to je ustanova zatvorenog tipa. Pišite šta hoćete, Dejan nema moj blagoslov da vam da intervju”, rekao je Branislav. U trenutku dok sam Dejanu Jakovljeviću objasnio da ću doći ponovo, uz njegovo “Zašto biste dolazili ponovo?”, ponovo je zazvonio telefon. Zamenik saopštava da će Branislav dati intervju, ukoliko mu se tekst da na korekciju i autorizaciju.

Pri izlasku, iza ugla one kuće stajalo je desetak onih, reklo bi se, iz obezbeđenja, pošto nisu nosili nikakva obeležja, niti posebne uniforme. U tom trenutku, lanuo je doberman i povukao čuvara, kidišući - čisto da se zna ko je gazda, a ko nezvani gost.

Nismo dobili odgovore na pitanja može li neko s poljoprivrednom strukom bolesnicima da dozira lekove? Zašto tuku one koji beže želeći da napuste centar? Odakle nekome pravo da ovlasti lečene narkomane da tuku lopatama? Pošto je u nekoliko navrata javno na televiziji govorio da “ne voli da bije, ali nekad mora”, da li mu hrišćanska religija i mantija dozvoljavaju da prebija ljude? Odobrava li mu zvanična crkva nasilje nad pacijentima? Na račun čega mu je odobreno da drži i vodi centar?

A “DUHOVNO-REHABILITACIONI” CENTAR CRNA REKA KAŽE DA JE BAJDEN ZA “SVE KRIV”?!?!?!?!?!?

Nove IN reči: “bogougodan” i “upodobiti” (npr. zakon protiv diskriminacije)

Ovaj monstruozan, izopačen zakon, koji briše granicu između dobra i zla, i snagom prisile proglašava zlo za dobro, a dobro za zlo, ima svoje utemeljenje u programima satanističkih sekti, koje to praktikuju na svojim seansama. Ovakav zakon je ne samo poguban po društvo sa svog moralnog aspekta, jer ljudsku zajednicu svodi na životinjsku, nego je katastrofalan za čitavu naciju i državu. Kakva budućnost očekuje jednu naciju ako, na primer, 90 odsto građana postanu homoseksualci?

Sluga božji protojerej Dragan Terzić komentariše za tabloid Pravdu antidiskriminacioni zakon, 11. mart 2009.

Pre nego što se pročitate tekst preuzet iz e-novana, evo kratkog putovanja kroz važnost i mukotrpna političko-otadžbinska putašestvija hrama sv. Save.

Hram svetog Save je najveći srpski pravoslavni hram i jedna od najvećih pravoslavnih crkava na svetu. (Wikipedia)

Izgradnja crkve je finansirana isključivo dobrovoljnim prilozima. Ovo mi se dopada. Pogotovo podvlačim reči „isključivo” i „dobrovoljnim prilozima”. Kao, na primer, pre par godina kada ste uz kupovinu poštanske markice, odvajali i određenu sumu novca kao obavezan dobrovoljni prilog (tipičan nesklad za Srbiju) za izgradnju hrama. Nećeš da platiš?! E pa, nema ni slanja pošte! Nabavi goluba ili nosi sam/a. Znam da ovi/e što rade na šalterima pošte nisu odgovorni/e za situaciju i da nema smisla istresati se na njima, ali ipak nekako nisu propuštali da mi skrenu pažnju na moje „bezbožničko i izdajničko” ponašanje. Ccc…

Pronašla još i da je najveći privatni darodavac izvesni Ljubomir Penezić, dekica od 96 godina koji živi u Americi. Donirao je 300.000 američkih dolara - da malo probudi narod! Arhitekta Pešić je konstatovao da „kada bi svaki Srbin za ovu zavetnu građevinu priložio samo jedan dolar, bilo bi dovoljno za završetak.” Novinar zaključuje kako ovaj predlog, nažalost, do sada nije imao ko da sprovede. Joj, joj, joj. Sprovedeno! I to više puta! Više hiljada, miliona (u raznim valutama).

Amfilohije je 1989. godine objavio knjižicu „Duhovni smisao hrama sv Save na Vračaru”. I kaže ovako: „Prihod od ove knjige ide novom hramu Svetog Save na Vračaru i dovršetku paraklisa Sv. Jovana Bogoslova i Svetog Save pri novoj zgradi Bogoslovskog fakulteta u Beogradu.”

I još (ovo je baš zanimljivo povezivanje):

„Ovaj skromni spis je molitveni vapaj Hristu Bogu našem za što skorije ZACELjENjE RASKOLA NA TELU SVETOSAVSKE CRKVE BOŽJE, i za blaženi pokoj piščevih roditelja ĆIRA i MILEVE, brata VELjKA i u cvetu mladosti preminulog sinovca PETRA.”

Ovaj spomen-hram predstavlja organski deo savremene živopisne siluete Beograda, čineći jedno od njegovih glavnih obeležja.

Morala sam da kopiram ovu glupost! Pesnički rečeno, nema šta.

Izgradnja hrama je tekla veoma sporo.

Godine 1895, tri stotine godina nakon spaljivanja moštiju svetog Save, u Beogradu je osnovano Društvo za podizanje hrama svetog Save na Vračaru, čiji je cilj bio da se na mestu spaljivanja moštiju podigne hram. 1905. godine se raspisuje javni konkurs za izradu projekta; svih pet prispelih radova je odbačeno kao nedovoljno dobro.

Pa ratovi prekidaju akciju.

Četrdeset godina nakon početne zamisli, i 340 godina nakon spaljivanja moštiju svetog Save, izgradnja hrama je konačno započela 15. septembra 1935. godine, kada je patrijarh Varnava izvršio osvećenje temelja.

Pa II svetski rat. Pa onda komunisti. I razni drugi zlotvori.

Nemačka okupaciona vojska je koristila prostor unutar nedovršenog hrama kao parkiralište, a 1944. su ga za istu svrhu koristili partizani i Crvena armija. Kasnije su razna preduzeća koristila prostor kao magacin. Društvo za izgradnju hrama je prestalo da postoji.

konačno smislena upotreba prostora. hihihihi

Patrijarh German je 30. aprila 1985. godine, u prisustvu svih srpskih arhijereja, ponovo osvetio hram, položivši povelju o nastavku radova u novim istorijskim prilikama.

Još jedna pesnička rečenica.

Gradnja eksterijera je završena 2004. godine. Međutim, radovi na unutrašnjoj dekoraciji još nisu gotovi.

A 19. feburara 2009. godine redovna godišnja skupština Društva za podizanja hrama sv Save na Vračaru.

Crkva i država, dva oka u glavi

Objavljeno: Sub, 21. 02. 2009. 15:15

ALL YOU NEED IS HRAM!

e-novine

U uzburkanim trenucima kad se vascela Srbija bavi potragom za krticom u Vladi, izdajnikom koji je otkrio brižljivo nečuvanu državnu tajnu da će država Srbija sa milion dolara stati iza Miladina Kovačevića - predsednik Tadić ponaša se kao da je sve u najboljem i najdosadnijem švajcarskom redu. Na primer, u četvrtak, 19. februara, Boris je prisustvovao redovnoj a godišnjoj sednici Skupštine Društva za podizanje Hrama svetog Save na Vračaru, i to u osveštanoj funkciji „predsednika Glavnog odbora Društva”. Kako izveštava uvek dobro obavešteni SPC sajt, na sednici je predstavljen nastavni plan i program radova za 2009. godinu kao i plan aktivnosti Društva za podizanje Hrama svetog Save u tekućoj godini.

Mnogo zanimljivije od dnevnog reda bilo je prisustvo Tadićevih kompanjona ovoj religioznoj sednici: u prvom redu sedeli su predsednik Skupštine Društva Miodrag Babić (Hemofarm), koordinator Društva Milka Forcan (Delta), Miroslav Mišković (kao takav) i neizbežni glavni arhitekta Dragomir Acović, u slobodno vreme član Krunskog saveta i ekspert za heraldiku. Šef čitave sednice bio je, naravno, mitropolit Amfilohije, u slobodno vreme pukovnik.

Kad su prisutni detaljno informisani o kamenim reljefima i oblogama, površinama za mozaik kao i metalnim konstrukcijama za buduću montažu, projektu osvetljenja i dekorativnog osvetljenja - usledila je zahvalnica presvetlog Amfilohija presvetloj vernici Milki Forcan: posebno je pozdravljena njena inicijativa da se pokrene projekat „Hram: obnova opštenacionalnog interesa”, koji za cilj ima postavljanje Spomen-hrama kao simbola Delta nacije, grada Beograda i pravoslavnog Delta naroda.

U napadu vizionarstva, uveren da će i za četiri godine biti na mestu predsednika Srbije i predsednika Glavnog odbora Društva, Boris Tadić je saopštio da se bliži 2013. godina i proslava velikog jubileja 1700. godišnjice od donošenja Milanskog edikta, u kojoj će Srbija imati značajno učešće. Detalje „značajnog učešća” predsednik nije otkrio, verovatno iz straha da će biti proglašen krticom zbog odavanja crkvene tajne. Pun kreativnih ideja, predsednik je predložio „da se još intenzivnije dovršavaju radovi u Hramu i pozvao članove Društva, firme i sve građane da daju svoj doprinos završetku Hrama svetog Save”.

Skupštini je predhodio moleban u Hramu, koji je služio mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, u prisustvu članova Glavnog odbora i članova Skupštine Društva za podizanje Hrama. Malo je falilo da moleban padne na godišnjicu prethodnog molebana koji je održan 21. februara 2008. godine ispred Hrama svetog Save, koji se završio paljenjem satanističkih ambasada i otimanjem demonskih patika. Ovog puta, sve se završilo mirno, kako Bog i Milka zapovedaju.

Lepo je videti da se pare troše na prave stvari: prvo na Miladina Kovačevića, a što preostane - za hram. Jebeš bolnice, sirotišta, socijalne ustanove, svratišta za beskućnike, domove za decu bez roditeljskog staranja, narodne kuhinje; sve je to vaseljenski sitno u odnosu na projekat „Hram: obnova opštenacionalnog interesa”.

All You Need Is Hram!

Još jedna slikovita fašistička pričica svrhe braka i dece vidjena očima crkve. Svi su izgledi da nećemo nikad nigde mrdnuti. “Muž je glava žene” ccc…

Italijanski biskup Viterba odbio je da dopusti crkveno venčanje 25-godišnjeg vernika koji je posle saobraćajne nesreće ostao paralizovan u donjem delu tela.

Crkva smatra da on nije u stanju da obavlja svoje bračne obaveze i stvara potomstvo što je cilj porodične zajednice.

Kanonsko pravo Rimokatoličke crkve pominje kao smetnju braku “impotenca kopulativa”, to je ujedno i razlog za razvod braka koji ta crkva u izuzetno retkim okolnostima dopušta, javila je agencija VIA.

“Smisao i svrha braka po kanonima crkve je stvaranje dece”, obrazložio je biskup, istakavši da je odluku doneo “predano i s ljubavlju”.

Odluka je, medjutim, naišla na kritiku italijanske javnosti i medija.

Delikatna razlika izmedju steriliteta i nesposobnosti postoji u crkvenom pravu. Dopušta se venčanje starijih osoba gde takodje neće biti dece, jer se radi o prirodnom sterilitetu koji je nastupio starošću.

U pravoslavlju se može obaviti crkveno venčanje u slučaju impotencije muškarca ili neizlečive nerodnosti žene.

Kako je za VIA izjavio episkop niški Irinej, u pravoslavlju je svrha braka “punoća zajedničkog življenja”, ne samo stvaranje potomstva kao kod drugih crkava.

Ako buduća supruga zna da u braku neće imati decu sa svojim suprugom i to prihvata, brak bi crkveno bio sklopljen, objašnjava episkop.
Takodje, ako budući suprug prihvata činjenicu da u braku neće imati potomstvo, zbog problema koji postoji kod žene.

(Beta, 11. jun 2008)

Hrišćanski brak

Wikipedija

Po hrišćanskom verovanju, Brak je sveta tajna kroz koju Duh Sveti sjedinjuje u jedno biće hrišćane i hrišćanke koji pred sveštenikom nepokolebljivo izjave da će se ceo svoj život uzajamno voleti i jedno drugom biti verni, i koji primaju blagoslov za rađanje i vaspitanje dece. Hrišćani veruju da je Bog u raju blagoslovio praroditelje Adama i Evu i rekao im: “Rađajte se, i množite se i napunite Zemlju.” (Postanje 1,28). Jedinstvo muža i žene je nešto najbliže od svih ljudskih odnosa. “Čovek će ostaviti oca i mater svoju, i prilepiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo.” (Postanje 2,24).

Po istom verovanju, Isus Hristos je potvrdio ovaj stari zakon o braku. On je ponovio iste reči Starog Zaveta, i govoreći protiv razvoda braka, dodao: “Što je Bog sastavio, čovek da ne rastavlja.” (Matej 19,6). Rađanje dece u prehrišćanskom vremenu imalo je za cilj “napuniti zemlju”, dok hrišćanski brak ima za cilj napuniti Hristovu Crkvu i na zemlji i na nebu, konačno - napuniti Raj.

Hrišćanski brak ima dublji simbolički značaj. Apostol Pavle upoređuje bračnu vezu muškarca i žene s vezom Hrista i Njegove Crkve: “Muž je glava žene kao što je Hristos glava Crkve”. Kao što čovek i žena u braku postaju jedno, tako su jedno i nerazdvojni Hristos i Njegova Crkva.

S obzirom na veličinu svemira, moguće je da postoje drugi oblici života, pored onih na Zemlji, možda čak i inteligentni oblici života, rekao je Žoze Gabrijel Fines, jezuita i direktor Vatikanske opservatorije u intervjuu listu Svete stolice “Oservatore romano”, objavljenom u tekstu pod naslovom “Vanzemaljac je moj brat”.

“Kao što postoji mnoštvo bića na Zemlji, moguće je da postoje i druga bića, čak inteligentna, koje je stvorio Bog. To ne opovrgava našu veru, pošto mi ne možemo da odredimo granice stvaralačkoj slobodi Boga“, istakao je on.

“Kao što zemaljska bića smatramo svojom ‘braćom’ i ’sestrama’, zašto ne bismo govorili o nekom ‘bratu vanzemaljcu’? I on bi isto tako bio deo božjeg čina stvaranja”, rekao je on u intervjuu u kome je govorio o odnosima između vere i nauke i teološkim aspektima eventualnog postojanja vanzemaljaca.

U svakom slučaju, ti vanzemaljci nisu primili Hrista, pošto je “njegova inkarnacija bila jedinstveni događaj koji se ne može ponoviti”, kazao je Fines, dodavši da je siguran da bi i oni, na neki način, mogli da uživaju božju milost.

On je, takođe, ocenio da je teorija o Velikom prasku “najrazumnije” objašnjenje nastanka svemira.

“Ja i dalje verujem da je Bog stvorio svemir i da nismo plod slučajnosti”, istakao je Fines i pozvao Crkvu i naučnu zajednicu da zaborave podele iz vremena Galileja, kome se sudilo za jeres zato što je tvrdio da se Zemlja okreće oko Sunca, dok je po učenju tadašnje crkve Zemlja bila središte svemira.

maj 2008. godine, B92 vesti