Borselinija

U pokušajima da organizujem i isplaniram letovanje za Šnalicu i sebe saznala sam potpuno neverovatnu stvar. Iako mrzim agencije, pregledala sam ponude za letovanja u nekim zemljama, analizirala i upoređivala cene i počela da zivkam i raspitujem se. Svuda ista informacija - besplatno za decu do dve godine, popust za decu do 12 godina (pa sad različite varijante popusta i uzrasta).

Ali, ono što su zaboravili da napišu je da popust za decu važi samo ako putuje sa dve odrasle osobe (odnosno, dve platežne osobe, kako bi ljubazne tete u agenciji rekle)!!! Sto puta sam ponovila isto pitanje: “Da li to znači da treba da platim punu cenu za trogodišnje dete samo zato što nas dve putujemo same?”

“Da, naravno.” - ljubazna teta - “Vaše dete se u tom slučaju računa kao odrasla osoba.”

Ah, bezobrazluka, lopovluka, zbunjivanja…

Fuck off!

Idemo u sopstvenoj režiji. Sve sam lepo osmislila, isplanirala, rezervisala, organizovala…

Do kraja jula 2009. godine OPET je obavezna doplatna (dobrovoljno-humanitarna) poštanska markica za izgradnju Hrama Svetog Save. OPET!

Zato uposlite svoje golubove, city express, dhl, Internet prednosti, nogice šetačke…

Akcija?

Još jedna priča o deci sa smetnjama u razvoju i njihovim porodicama iz Srbije. Sada priča o petomesečnoj bebi. Dešava se ovih meseci, ovih dana. Porodica ima dve ćerke (šest i devet godina). Treće dete, sin, rodjen je sa Daun sindromom. Otac nije želeo dete (kao i mnogi drugi, misli da je sramota imati dete sa teškoćama) i porodica ga je smestila u Dom (otac je pretio da će ostaviti celu porodicu i vrši ogroman pritisak na svoju suprugu, najblaže rečeno).

Najstrašnije (a i dalje deo svakodnevice u Srbiji) - mišljenje specijaliste/pedijatra, koji je na nalazu napisao:

• Dečak može da ima štetan uticaj na dalji razvoj sestara (LAŽ);
• Dečak nikada neće moći da prepozna članove svoje porodice (LAŽ);
• Preporučujem da dečak bude odvojen od svoje porodice, jer će imati negativan uticaj na čitavu porodicu i njegovo prisustvo će prouzrokovati traume i dugoročnu štetu (NEĆU NI DA KOMENTARIŠEM OVU GLUPOST).

Majka svakodnevno posećuje dečaka i želi da ga vodi kući vikendom. U Domu su joj rekli da to ne radi i da je bolje da budu odvojeni, jer beba treba da se navikava na Dom. Takođe, svi doktori i socijalni radnici govore da je to najbolja odluka.

Ne mogu ni da zamislim kroz koje mučenje ova žena prolazi. A tek dečak…

Današnja vest: „Transseksualac izboden nožem”. Neću da pišem o ubistvu, potencijalnim uzrocima, posledicama. Na kraju teksta su linkovi do saopštenja raznih dobrih organizacija koje su se već bavile ovom temom. Želim da komentarišem skandalozni tekst “Minji” nož u srce iz vrlih nam „Večernjih novosti” i činjenicu da ludilu, diskriminaciji, etiketiranju, predrasudama nikad kraja u zemlji Srbijici. Pa, bar uvek imamo o čemu da pišemo.

Već prva rečenica u tekstu je strašna: „Transseksualac Mihalj Kočiš (38), koje se predstavljao kao žena pod imenom Minja”. Dalje u tekstu saznajemo da je Mihalj promenio pol i podneo zahtev za promenu imena, odnosno identiteta. Znači, muškarac je PROMENIO POL. I samim tim postao žena. Nije se lažno pedstavljao kao žena! I sam list kaže: „Za razliku od transvestita, koji izgledaju kao osobe suprotnog pola, transseksualci su oni koji hirurški promene pol”. A ipak u naslovu „Minja” (obratite pažnju na znake navoda), pa u čitavom tekstu se o ženi Minji govori u muškom rodu.

Posebno je inspirativan deo sa skandalizovanim komšijama i komšinicama, koji su budnim okom komšijskim pratili Minjin društveni život. Znaju da je bio „buran društveni život”. Ko meri i određuje šta je „buran društveni život”? Pa, komšije, naravno. Stalno to zaboravljamo (sram nas bilo). Pored činjenice da je ubijen neko iz kraja, posebno su šokirani činjenicom da je Minja bila muškarac (kao što nije, to smo već zaključili). Naravno, činjenica da je neko promenio pol je svakako važnija i interesantnija od ubistva, a i daje toliko novih tema za prepričavanje, ogovaranje, kuloarske zabave i ostale dnevne intrige u životu bez sadržaja. Ah, ubistvo. Još jedno u nizu. Već zamišljam komšijske razgovore: „A onda sam pričao sa njom (hmmm, njim, kako se sad to kaže?!) na stepeništu” ili „U prolazu me dotakao, fuj!”, ili „Zato je i ubijen. Tako mu i treba.”

Komšinica u šoku izjavljuje „Izgledao je kao prava žena.” ZATO ŠTO I JESTE!

I opet ništa od zaštite privatnosti i identiteta žrtve. Opet.

Znam (ali ne znam baš najpreciznije) da je procedura promene identiteta u Srbiji skoro pa nemoguća misija i da se sve transseksualne osobe suočavaju sa činjenicom da novi deo života započinju kao žena (ili muškarac), a za državu su i dalje drugog pola. Ne dozvoljavaju ti da promeniš identitet. Pa, valjda nije u duhu pravoslavlja, velikosrpskog nacionalnog identiteta, prirode, patrijarhalnog vaspitanja i ostalih sranja.

A sad „uživajte” u tekstu.

“Minji” nož u srce

BEOGRAD - Transseksualac Mihalj Kočiš (38), koji se predstavljao kao žena pod imenom Minja, ubijen je u stanu u Ulici Filipa Filipovića broj 88 na Vračaru. Telo, sa dva uboda u grudi, pronađeno je u nedelju oko 18 sati.
Prvi ubod promašio je srce, ali je drugi bio fatalan. Pretpostavlja se da je Kočiš, koji je promenio pol, ubijen još pre nekoliko dana. Policija pokušava da uđe u trag ubici.
Zločin je otkrio prijatelj Minjinog stanodavca, kada je došao da uzme kiriju. Kucao je, a kako niko nije otvarao, uhvatio se za kvaku i vrata su se otvorila. U sobi je naišao na jeziv prizor.
Mihalj je ležao na stomaku u lokvi krvi. Televizor je bio upaljen. Uplašeni čovek je odmah pozvao ostale komšije, policiju i Hitnu pomoć. Forenzičari su nož kojim je Kočiš ubijen pronašli i to opran u sudoperi.
Jedna od komšinica kaže za “Novosti” da Minju nisu viđali danima. Ali, njegovo odsustvo im nije bilo čudno, jer se slabo družio sa komšilukom. Policija je došla do podatka da je Kočiš poslednji put viđen 12. januara.
- Svi smo u šoku - dodaje komšinica. - Ne samo da je ubijen neko iz kraja, već smo tek sada saznali da je naša komšinica - muškarac! Izgledao je kao prava žena. Imao je grudi, dugu plavu kosu, glatku kožu. Uvek je bio doteran i nosio je napadnu garderobu. Živeo je ovde sam, a doselio se pre tri meseca. Kada smo čuli da u ličnoj karti piše muško ime, nismo mogli da verujemo!
Minjin gazda živi u Belgiji, a prijatelja je zadužio da uzima kiriju. Kada je u nedelju došao po novac, zatekao je telefonski račun zadenut u vrata.
- Računi su nam stigli još u četvrtak, ali on svoj nije uzeo - ispričala je komšinica. - Nesrećnik je verovatno ubijen pre toga.
Mihalj je, pričaju komšije, imao buran društveni život. Iako danju nije odlazio na posao, svake večeri je izlazio, a često je pravio i žurke. Nezvanično, bavio se prostitucijom i poznat je policiji. Jednom je čak i priveden.
Ubijeni Kočiš je bio poreklom iz Kikinde, gde mu je i majka. Posle promene pola, podneo je i zahtev za promenu imena. Procedura promene identiteta bila je u toku, ali je ubica bio brži, pa će Kočiš biti sahranjen kao muškarac.

KOLEGE
MEĐU oko 1.000 prestoničkih prostitutki, koliko se pretpostavlja da ih ima, sve više je transvestita. Njihove usluge su jeftinije od usluga koleginica i koštaju od 1.500 do 4.000 dinara. Najviše transvestita radi u blizini benzinskih pumpi “Zmaj” na autoputu Beograd-Zagreb.

MERLINKA
ZA razliku od transvestita, koji izgledaju kao osobe suprotnog pola, transseksualci su oni koji hirurški promene pol. Najpoznatijeg srpskog transvestita Vjerana Miladinovića (43), zvanog Merlinka, pre šest godina ubio je ljubavnik Faik Ramadani Babuš (29). Ubica ju je opljačkao i pobegao, ali su i on i njegov saučesnik R. B. (21) uhapšeni.

I JOŠ NEŠTO (ovog puta korektno i važno):

Istražiti ubistvo transrodne seksualne radnice i zaštititi sve seksualne radnike/ce u Srbiji

Talas homofobičnog nasilja završio se ubistvom Minje Kočiš

Nigde ne mogu da pronađem spot „Zovem se Anđela - Kulina je moj dom”.

Da se razumemo: ustanova nije dom! Ustanova je ustanova i nikada neće biti dom!

Ko je Anđela? Ne znamo, jer nas i ne zanima. Kako Anđela izgleda? Da li neko zna? Ili zna samo još jednu devojčicu sa smetnjama u razvoju, kratke kose, polu-odevenu, zavezanu za radijator odvratnog Doma u Kulini.

Medijska kampanja „Zovem se Anđela - Kulina je moj dom” je čist primer zloupotrebe deteta na koji niko nikada nije odreagovao. Upravo se ovom kampanjom hvalila Vlada RS u svom izveštaju o sprovođenju Konvencije o pravima deteta. Ni jedna kampanja ukazivanja na kršenje dečijih prava ne sme biti korišćena u svrhe propagande ili sakupljanje novca. To je u Srbiji ipak veoma rasprostranjeno (setite se samo emisije „Ključ”, uoči referenduma za Ustav RS sa slavnom preambulom o Kosovu i Metohiji kao sastavnom delu Srbije, u kojoj Nataša Miljković zlostavlja uplakanu decu sa Kosova da pričaju o ubistvima i svojim strahovima). Da li je bilo neophodno snimati devojčicu (i reći nam njeno ime) samo da bi sakupili milione neke valute i uložili u sanaciju doma? Neki će reći da to ostavlja bolji utisak, da jače prenosi poruku, da će imati veći efekat. Da li je morala da bude vezana za radijator? Još jači utisak. I sve će biti rešeno kada sakupimo dovoljno novca i renoviramo dom. Mnogo nam je stalo do života korisnika/ca i njihovih prava. Ccc…

Nakon kampanje, Anđela je otišla kući (tačnije roditelji su je odveli kući, a starateljstvo su dobili tek naknadno), gde je zlostavljana godinama, a to niko od radnika/ca socijalnog rada godinama nije proveravao, primetio… U periodu od 2005. do 2008. godine, porodicu nije posetio ni jedan radnik centra za socijalni rad. Trebalo je da pobegne, da je nađu u nekom žbunju, da ona sama ispriča. Vrli ministar za rad i socijalnu politiku, Rasim Ljajić izjavio je za B92 da centri za socijalni rad zbog nedostatka ljudi ne mogu na odgovarajući način da prate slučajeve slične Anđelinom. „Centar za socijalni rad mora da nastavi da prati decu po njihovom izlasku iz domova. Ponekad za to ne postoji mogućnost, ali, zaista, ti propusti nisu tako retki”, rekao je Ljajić. Šta?!?

A izvesna Snežana Jovanović, sestra u Domu za decu ometenu u razvoju „Kulina”, priseća se za „Alo!” perioda provedenih čuvajući Anđelu. Ona kaže da je bila iznenađena kada je čula da je devojčica ispričala da ju je otac zlostavljao. „Ona je tada bila mala devojčica. Volela je da bude sama. Nije mnogo kontaktirala sa nama. Uglavnom se krila ispod stola, sedela u nekom uglu. Iskreno, malo mi je nelogična priča da ju je otac zlostavljao. Malo mi je neverovatno, imajući u vidu da su to deca koja vole da maštaju”. Da ne veruješ!

Novinarka FOX-a (nisam zapamtila kako se zove), koja je povodom najnovije priče o Anđeli posetila Dom Kulina i snimila one „lepše” delove doma, sva našminkana i sređena, sa ogromnim osmehom spremnim za reklamu za pastu za zube, svoj prilog završava rečima: „Eto, verovatno je deci sa smetnjama u razvoju ipak bolje u ovakvim domovima, gde im je pružena ljubav i pažnja”. Kako je moguće da uvek promaše temu i poentu izveštavanja? Kako tako paušalno donosimo zaključke o nečijem životu?

Portparolka Gradskog centra za socijalni rad, Vanja Govorko, za B92 tvrdi “Nisam uspela ni sa kim da razgovaram jer ljudi koji su radili na tom slučaju više ne rade. Direktorka centra za socijalni rad Savski venac nije želela da daje izjave”.

I šta znače naslovi „Na Svetski dan deteta, u javnost je izašla priča o devojci Anđeli”, ako je to jedina konstatacija u vezi sa danom deteta. Nigde više kritičkog osvrta, priče utemeljene na osnovnim pravima, društvenom kontekstu, odgovornosti, bar jedne rečenice koja bi dan deteta povezala upravo sa očiglednom (ponovnom) zloupotrebom Anđele.

Šta smo za samo dva dana medijskog izveštavanja saznali o maloletnoj žrtvi: njeno ime, njen lik, kako se zove otac, kako se zove majka, koliko ima braće i sestara, gde živi (videli smo i fotografiju „kuće”), gde je sada (u svim novinama pun naziv prihvatilišta), kako je prošao ginekološki pregled. A zaštita identiteta deteta? A najbolji interesi deteta? A zabrana senzacionalizma kada su u pitanju deca?

Baš me zanima kako je priča dospela do medija.

Odlično ste sve to uradili! Sada cela Srbija zna Anđelinu životnu priču. Ne samo da će je pamtiti kao devojčicu zavezanu za radijator, koja je „namakla” poprilično para za dom (ali korisnike/ce i dalje vezuju), već i kao devojčicu koju je otac godinama seksulano zlostavljao. Ili je to samo njena mašta?!?

Ne pravite parade, ne organizujte te jadne posete, ne gurajte se pred kamere i ne pričajte mnogo o tome. Nemojte više, molim vas.

Uradite nešto. Zatvarajte te ustanove. Prekinite na taj način da izveštavate o deci.

Čitala sam opet izveštaj o primeni Konvencije o pravima deteta u Srbiji, koji je Vlada RS podnela Komitetu za prava deteta krajem prošle godine. Poražavajuće. Ccc… Ali neću sada o tome.

Opet sam se podsetila užasa i rastužila.

„U Republici Srbiji, prema osnovu iz koga nastaje, porodica može biti bračna, vanbračna i porodica po usvojenju.“

To znači da, s obzirom da živimo same, moja Vanja i ja nismo porodica.

Pogledala Porodični zakon, ništa. Pa, „cenjeni“ nam Ustav. I ništa (osim člana 66. koji kaže da „porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu“ – kakva licemerna laž. Ali i o tome neki drugi put).

Onda sam pitala Wikipediju i kaže sledeće:

Porodica je univerzalna ljudska zajednica koju čine odrasli reproduktivno sposobni partneri i njihovo potomstvo, ali i dalji srodnici koji žive zajedno sa njima. Porodica, pored reproduktivne, privredne, socijalne ima i značajnu psihološku, vaspitnu i socijalizacijsku ulogu. Ona je važna primarna grupa i jedan od najznačajnijih agenasa socijalizacije. Po strukturi, funkcijama i vrednosnoj orijentaciji postoji više tipova i oblika porodica: monogamna, poligamna; matrijarhalna, patrijarhalna; potpuna, nepotpuna; nuklearna, proširena; autoritarna, demokratska itd.

Odrasli reproduktivno sposobni partneri i njihovo potomstvo?!? Fuj za definiciju. Osim što je fuj, ni tu nas nema. Ili smo možda, po tipu i obliku (?!?) nas dve porodica, ali nepotpuna.

A onda dalje.

Savremena porodica je društvena grupa koja se zasniva brakom. Nju obično čine muž, žena i njihova deca. Porodica se odlikuje ravnopravnim odnosom supružnika i naglašenom brigom o deci. Njegova uloga se sastoji u stvaranju i podizanju potomstva, zadovoljavanju emotivnih i bioloških potreba, vaspitanju mladih, zaštiti članova porodice, ostvarivanju društvenih kontakata i obezbedjivanju materijalnih uslova za život.

Znači ništa. Opet nismo porodica.

I dalje.

Netradicionalna porodica je pojam koji se nekada koristi u pežorativnom smislu, da ukaže na porodice koje se ne drže nekih ustaljenih normi. Netradicionalne porodice podrazumevaju neformalne brakove, porodice sa homoseksualno orijentisanim članovima i sl.

Možda bi mogle da budemo pod ovo „i sl.“

Zaključak je da naša mala topla zajednica ili nije porodica ili je nepotpuna ili je možda netradicionalna. U stvari, svelo se na to da smo nas dve po našim zakonima „samohrana majka sa detetom“. O užasa!!! O terminologiji, sterotipima i predrasudama prema samohranim roditeljima nastavljam nekom drugom prilikom.

Mnogo sam se rastužila ovakvom postavkom.

I ne samo SRAM VAS BILO nego i JEBITE SE!

Stručnjaci kiparskog ministarstva unutrašnjih poslova preispituju zakon koji “idiotima i umobolnima” zabranjuje ulaz u zemlju, u nameri da ga ukinu.

Zakon, u sastavu pravilnika Uprave za imigraciona pitanja, strogo zabranjuje ulaz na Kipar osobama koje “pate od idiotizma, koje su mentalno bolesne ili koje iz bilo kojih drugih razloga nisu u stanju da se same staraju o sebi”.

Kako je prenela agencija ANSA, isti zakon predviđa zabranu ulaska u zemlju prostitutkama i osobama koje žive od prihoda od prostitucije.

Ministar unutrašnjih poslova Kipra Neoklis Silikiotis priznao je da je zakon prevaziđen i da sadrži kriterijume koje je otvoreno nazvao “monstruoznim”.

On je, međutim, podsetio da zakon nikada nije primenjivan i da će u što skorije vreme biti preispitan i korigovan, u skladu sa normama Evropke unije.

I još da podelim sa vama jedan komentar na tekst:

bas steta. ode jedan dobar zakon. Uopste nije monsruozan, vec pragmatican.
(steta, 10. oktobar 2008 12:40)

B92

Danas smo proveli pet sati u (i u okolini) čekaonice savetovališta (najsterilnije i najdosadnije mesto iako je za decu - nema nikakvih igračaka, postera, zabave, nešto da deci skreneš pažnju. Samo “pametni” plakati po zidovima, koji me upozoravaju na hepatitis, vakcine, na to da dete može postati narokoman/ka…), čekajući da Vanja ide na pregled kod pedijatra i da dobije vakcinu. Opušteno… Najmanje tri cure, koje su takođe sa klincima čekale, su se bezrazložno izvikale na mene, pominjući neke redove, brojeve, ko je pre stigao, ko ima manje/mladje dete, ko je nevaspitan i sl. Ništa nisam razumela. Samo čula mnogo nekih reči i buke. Opušteno… Jedna majka mi je stručno objasnila šta moja ćera treba da jede a šta ne (pošto ja očigledno ne znam), kao i da je njen sin mnogo mnogo napredan, ali je jako bezobrazan i razmažen i bolje da se sklonimo da ga Vanja nešto ne iznervira, pa da je udari (mali slatkiš ima godinu dana i on i Vanja su se lepo ispričali - ćuću, brmlj, grmlj…).

Bila je tu i žena sa bebom od nekoliko meseci. Kinezi. Zbunjeni. I sve plaćaju. I svi ih zovu Kina. I svi viču na njih iz meni nepoznatih razloga. Uf, uf…

Mama čeka četvorogodišnjeg sina, koji je kod logopeda. Kad je izašao, trči ka mami i kaže: “Nervira me ova teta!”, “Što?” pita mama. “Reći ću ti kad porastem. Sad ne mogu.” Nakon malo ubedjivanja s mamine strane, dečak kaže “Rekla mi je da sam glup”. Opa! Uskoro izlazi i tata iz iste prostorije i nosi neke papire. Kaže “Rekla je da si bezobrazan i da ništa ne slušaš. Moraš da dolaziš svake nedelje da naučiš da govoriš kako treba.” Opa! “Stvarno?!” kaže zbunjena majka. “Jesi čuo?! Pričaćemo kad dođemo kući, ne mora ceo svet da nas sluša.” Ccc…

Doktorka ofrlje pregledala Vanju. Gužva je, pa nema vremena. Pitam je do kada Vanja treba da pije adaptirano mleko i kad može da pređe na kravlje. Kaže “Najbolje je da sisa.” To moja Vanja ne radi već šest meseci (i piše u kartonu), al niko ne propušta priliku da pomene kako sam, eto, neodgovorna majka, pa ne dam detetu ono što je najbolje za nju. I nastavlja: “Posle prve godine može i NAN Junior (adaptirano opet), odličan je. Ali, s obzirom da, očigledno, nemate novca za to, odlučite se za kravlje.” ?!?!?!? Ne sećam se da smo bilo kada pominjali novac. Ona ima neke senzore za siromaštvo ili šta?! Ili je jednostavno gruba i prepametna, kao i većina ljudi u Srbiji.

Bar je sestra, koja je davala vakcinu, bila ljubazna i blaga.

Jedva smo čekali da pobegnemo odande.

Vidimo se opet za tri meseca!

cula na jednom seminaru…

majka decaka sa down sindromom je ispricala kako joj je pedijatar kada se porodila i isla u savetovaliste sa detetom, nakon mnogo “stručnih” komentara, zastrasivanja, nedostatka podrske, rekao: “Budite srecni sto ste rodili decaka sa down sindromom. On bar moze ovce da cuva. Sta bi radili da ste rodili cerku?”

Pedagoskinja u jednoj osnovnoj školi je u razgovoru sa majkom dečaka sa poteškoćama u razvoju, pred testiranje za upis u prvi razred stručno zaključila kako je “za neku decu inkluzija samo čeprkanje po mozgu”.

Na pitanje majke da li da ipak dovede dete na upoznavanje i testiranje, ista pedagoskinja je konstatovala “Što? Da vidim kako je našminkan.”