Borselinija

Crtice iz obrazovanja… Ako ne zapišem, zaboravim.

Tokom posete jednoj banatskoj osnovnoj školi postavili smo pitanje „Šta ste uradili da obrazovanje učinite dostupnim učenicima i učenicama iz različitih osetljivih grupa?”

Jedan od odgovora:

„Kao što znate, ako neko ne završi osnovnu školu do petnaeste godine, mora da ide u školu za obrazovanje odraslih. Ali mi to nismo hteli da uradimo jednom našem učeniku, jer nema smisla da sada odlazi u školu u drugom gradu, a mi smo jedna dobra i otvorena škola. I tako… on će sada napuniti 16 godina i uspešno završava V razred.”

Sa 16 godina u petom razredu!?! Degradirajuće, dosadno, apsurdno, ne razumem…

Dok smo razgovarali o deci iz osetljivih grupa, sve vreme su govorili takva deca, onakva, bolesna, a za redovne učenike i učenice „normalna deca”. Pokušale smo fino da skrenemo pažnju na to da ne nazivamo jednu grupu dece normalnom, jer bi to značilo da su deca iz osetljivih grupa nenormalna. Direktor: „Pa šta su nego nenormalna kad moramo da pravimo individualne obrazovne planove za njih?!”

Na tabli na ulazu ispisana su školska pravila:

Učenici dolaze u školu najkasnije 20 minuta pre početka nastave.

Nastavnici dolaze u školu najkasnije 10 minuta pre početka nastave.

Vidi, vidi…

U zimskim mesecima, učenici putnici odmah po dolasku u školu ulaze u učionice i spremaju se za nastavu. Šta to znači?

U ŠKOLU SE DOLAZI U ČISTOJ ODEĆI I OBUĆI! Jasan nam je je stav škole prema deci koja prosto nemaju čistu obuću i odeću. Ne znam uopšte zašto smo pitale.

Ovo me je podsetilo na primer iz jedne druge zemlje. Učenik je iz veoma siromašne porodice u ekonomski i socijalno uskraćenom okruženju. Vršnjaci u razredu ne vole da se druže ili da sede sa njim zato što ne miriše lepo (neću, on smrdi, kažu deca). Sasvim razumljivo iz ugla deteta. Pošto su škola i tim za podršku ustanovili da trenutno nema načina da se situacija promeni, organizovali su da razredni starešina i učenik dođu nešto ranije u školu. Dečak se istušira, malo ga srede i obuku čisto odelo koje inače stoji u njegovom ormariću u školi. Prvi problem saniran, a komunikacija i druženje se polako otvaraju među decom. Kada smo istu situaciju postavili pre neke „stručnjake” koji treba da pružaju podršku deci u zemlji Srbiji, dobili smo sledeće rešenje: „Obučićemo majku da koristi sapun.”

‘Ajmo reč po reč. Obučićemo. Kako? Organizovaćemo seminar, obuku, trening za korišćenje sapuna? Majku - naravno, to nikako ne može da bude otac, jer majka je ta koja je odgovorna za takve situacije. Koristi sapun - oni su stvarno ubeđeni da neko ne ume da koristi sapun? Gde? U kartonskoj kući u mahali pod mostom (odakle će ih uskoro izbaciti), gde uglavnom nema ni vode ni struje ni… Neverovatna gomila gluposti u samo jednoj kratkoj rečenici. A kad smo im ponudili rešenje, svi su zagalamili od ironičnog smeha i počeli da prevrću očima „Ma ‘ajte molim vas, pa mi se bavimo obrazovanjem a ne kupanjem dece!”

Ustalom, takve dece nema mnogo.

Prosto je fantastično kako relativizujemo nečiji život razmišljajući iz ugla statistike i brojki i kako se nepronalaženje mogućih rešenja ili ignorisanje problema opravdava malim brojem dece koja su ugrožena i u velikom riziku da potpuno ispadnu iz sistema. U ovoj zemlji sa nejasnom (ili nepostojećom) strategijom i mnoštvom drugih problema (ali, nećemo sada o tome) broj dece iz osetljivih grupa nije uopšte zanemarljiv i to odavno nisu manjinske grupe. Osetljive da, a samim tim i marginalizovane.  Koji je to kritičan procenat koji će nekoga naterati da obrati pažnju i ne otpisuje jedan ljudski život? Ako se ja pitam (a ne pitam se) dovoljno je jedno dete. Samo što sve ovo, ipak, nema veze sa statistikom. Predrasude, odbacivanje, mržnja, pretpostavljanje i određivanje nečijih granica i kapaciteta…

Predrasude, znači, ajde etimološki, neko nešto rasuđuje, pa je unapred nešto rasudio. To nisu predrasude, to su bezobrazluci. To je kad otmete čoveku sve šta možete, pa onda još pokušavate da mu objasnite zašto.

„Apsolutno paf” razgovori, Nataša Jovičić/ Bogdan Bogdanović