Borselinija

Pročitala sam skoro vest da velike svetske organizacije za zaštitu dece pozivaju na hitno obustavljanje usvajanja dece sa Haitija, a navedene su dve opasnosti: razne zloupotrebe (prodaja, prostitucija, prodaja organa) i potencijalno razdvajanje od porodice ili šire familije s obzirom da je pretraga za preživelima i dalje bila u toku. Organizaciju su apelovale da se obustavi i usvajanje dece za koju su pre zemljotresa administracije država završile sve neophodne provere i procedure. Jasne su mi sve mogućnosti i realnosti zloupotrebe u ovakvim situacijama, pogotovo ničije i nevoljene dece. Lovci na živote i pomahnitali trgovci i robovlasnici su se verovatno prilično radovali ovakvoj situaciji. Njihove kolege sa Haitija su vrlo brzo osmislile plan i počele da razrađuju biznis. To je, nažalost, već viđen i proveren scenario i, čini mi se, začarani krug zakasnele reakcije. U svemu tome, biznis je ključna reč - trgovina decom je veoma dobro osmišljen i razvijen posao koja donosi ogromnu zaradu. Siromaštvo i beznađe su odlično tlo za vrbovanje ili kidnapovanje života, a katastrofe kao što je ova naglo povećavaju broj trafikovanih osoba. Naglo povećavaju i profit.

Ipak, ne mogu da razumem zašto je u potpunosti obustavljeno usvajanje dece sa Haitija. Sada kada im je to najpotrebnije i kada su velike šanse da neće preživeti. Ili će živeti na ulici. Procenjuje se da je nakon zemljotresa oko 40.000 dece ostalo bez porodica. Pre zemljotresa na Haitiju je bilo oko 380.000 dece bez roditeljskog staranja u nekim jadnim i odurnim domovima, a mogu samo da zamislim horor tih ustanova u jednoj siromašnoj i autoritativnoj državi. Nerviraju me takve krajnosti. A šta onda neko ko želi da pomogne detetu može da uradi? Da donira novac?! Iskreno, nemam dovoljno poverenja u velike međunarodne organizacije, a imam i iskustvo koje je to potvrdilo više puta. Da, ogromne količine novca se odvajaju za programe podrške, krizne situacije, projekte i slično. Ali, isto tako ogromne količine novca se daju na marketing bahatosti. Primera radi, jedna velika organizacija pravi konferenciju za štampu i svim posetiocima deli, pored raznih papira i fascikli (unište šumu za taj jedan događaj), kišobrane sa logoom, torbe sa logoom i sloganom kampanje, USB priveske za novinare/ke itd. A što kad već svi znamo za tu organizaciju? Znam da će neki marketing eksperti reći kako to nije skupo a neophodna je vidljivost da bi proizvod „prodali” (ironično, u ovom slučaju proizvod je podrška), ali s druge strane, ista ta organizacija od mene traži da doniram zaista skromnu svotu novca i objašnjava mi šta se sve može kupiti od toga (prva pomoć, toliko konzervi hrane, toliko litara vode, toliko ćebadi…). Pa, zaboravite na kišobrane i torbice za kvazi-aktiviste i uložite taj novac u prekrivače i šatore. A meni recite šta stvarno, pored donacije, mogu da uradim! Šta će dovesti do neke promene?! Organizujete neko hitno i privremeno premeštanje te dece u okolne zemlje ili porodice koje žele da ih prime. Ne mora da bude pravno formalno usvajanje. Ali, nažalost, tako dolazimo do najbolnijeg pitanja - imigrantska politika. Zlo svih politika u svetu.

Sigurna sam da ima ljudi koji su spremni da urade mnogo više od davanja novca ili odlaska u spasilačke ekipe na Haitiju (neki prosto to ne mogu da izvedu). Jedna strana ove priče je novac u humanitarne svrhe (svakako neophodan za različite akcije - nekada je samo novac potreban), a potpuno druga strana je održivost i dugoročna podrška. Povukao je i mene haos akcija, htela sam da doniram novac, ali odustala nakon razgovora sa prijateljicom. Nekako osećam da bi mi (prijatelji i prijateljice), ludo revolucionarni kao što jesmo, bili spremniji i odlučniji da nam je neko došao i rekao „Pokrenite hitno prihvatilište za decu sa Haitija”. O da, posle užurbanih razgovora, premišljanja, dogovaranja, uspeli bi da animirano i našu malu zajednicu. Sigurna sam u to. A posle šta bi bilo, ne znam. Razmišljali bi kasnije o tome. I deca bi bila sigurna i imala nešto što liči na život.

A pre neki dan sam pročitala i ovu vest. Pa kako su to tupavo smislili? E zbog ovakvih i onakvih iz prvog pasusa, svako dete bez roditelja na Haitiju će ostati da tavori i izigrava život na ulicama Port-o-Prensa. Neki će biti u domu. Neki će svakako biti prodati i ko zna šta će im se desiti. Neki će umreti. Možda ne u sledećih par meseci, ali uskoro. Tek ćemo gledati mrak dečijeg života na Haitiju. Kad se sve organizacije povuku, kad novac prestane da stiže, kad svi novinari zaborave, kad svi mi zaboravimo. Ali važno da smo uplatili našu svoticu novca (za kišobran) i rešili sebi suze oko Haitija.

Ja sam još jedna u nizu koja ništa nije uradila po pitanju Haitija, osim pisanja ovog bednog posta. Ali, ima dana…

This entry was posted on Thursday, February 4th, 2010 at 12:43 and is filed under Blog, Deca i margine. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.