Sada, dok ovo pišem, već drugi u toku dana. Ne volim sneg. I ne podnosim zimu. Čak ni one velike (Deda Mrazove) pahulje, škriputav sneg pod nogama, mirne zimske dane bez vetruštine i padavina i ostale poetične scene. Ne volim. Ponekad se na planini, ili u nekoj prirodi, osmelim na zimske čarolije ili šetnje. Ali ponekad. I to ne traje dugo.
Zimi se uvek smrzavam. Bez obzira na gomilu odeće ili zagrejanost prostorije u kojoj sam. Prsti i nos su mi uvek hladni. A tek što mrzim svu tu garderobu! Mrzim hulahopke (i još jedne čarape), i grejače, i pantalone, i nekoliko majica, i džemper, i jaknu, i rukavice… Mada, moram priznati, volim kape i šalove 
I iz toplog u hladno, iz hladnog u toplo… užas!
Zimi se uvek osećam prljavije. Valjda zbog sve te garderobe, koja nahvata miomirise duvana, nedovoljno provetrenih prostorija, smrdljivog vazduha. Više volim letnju prljavštinu, oznojanu kožu na koju se lepe i u stopu te prate pančevački otrovi i banatske prašine.
Postoje samo dve stvari koje zimi mogu da svrstam u polu-pozitivne. Tuširanje vrelom vodom (što bi me leti svakako izbezumilo). I poneka “idilična” noćna zimska scena. Ali samo poneka. I posmatrana isključivo iz toplog doma, uz kafu ili čaj…
I tako svake godine.
No, izašle smo danas napolje na taj prvi sneg. Nekih 10-ak minuta (oblačenje i spremanje za izlazak je trajalo 20 minuta). Ja mrzim zimu i sneg, ali to ne znači da će ih Vanja mrzeti. Ajde da oseti te prve pahulje i upozna se sa snegom (ludački vetar koji je šibao po našoj utrini sam u sebi, naravno, mrzela i skromno psovala).
Samo je žmirkala i bila potpuno mirna. Prvi susret.
I nekako mi je bilo zabavno. Smeškala sam se. Bar na trenutak.
I dobila novu scenu.
Entries (RSS)
Previsse toga mrziss. Smanji malo.
E baš me mrzi da smanjim mrzu prema zimi
Sneg je bio skroz veštački, kao mrvljeni stiropor. Da to nije izletalo iz fabrika?