Vladajuća vojna hunta na Burmi, SPDC (State Peace & Development Council) tvrdi da u vojsci nema dece-vojnika. Nezavisni međunarodni i nacionaalni izveštaji otkrivaju da u vojsci Burme ima više dece-vojnika nego u bilo kojoj zemlji na svetu (procene su da ih ima oko 70.000). Dečaci i devojčice, neki od njih desetogodišnjaci, su namerno ciljani od strane „regrutera”, koji ih prevarama ili silom teraju da se priključe vojsci. Regruteri zapisuju kako ova deca imaju 18 godina, a kasnije ih prodaju vojnim kampovima i bataljonima. Deca trpe veoma brutalan tretman tokom obuke, kao i kasnije na terenu i često su naterani da pljačkaju sela da bi preživeli. Decu uzrasta od 10 i 11 godina presreću „regruteri” na javnim mestima i prete im zatvaranjem zato što nemaju ličnu kartu. Ne postoji nikakav zakon o ovome (lične karte se dobijaju kada napune 18 godina), ali ova pretnja je često dovoljna da zaplaši dečake koji se onda „dobrovoljno” prijavljuju u vojsku. Nakon toga ih okupljaju u kampovima, gde ih, posle izvesnog vremena, prodaju bataljonima kojima su potrebni vojnici. Kada ih bataljon kupi, šalje ih na obuku u trajanju od četiri meseca, tokom koje deca prežive mučenje, brutalnosti, izgladnjivanje. Oni koji pokušaju da pobegnu su uvek kažnjeni i brutalno prebijeni, a oni koji pobegnu sa oružjem su ubijeni. Jedan od mladića koji je pobegao iz vojske pričao je kako je jednom prilikom petnaestogodišnji dečak pokušao da pobegne i kada je uhvaćen bio je kažnjen sa 250 udaraca bičem (u bataljonu je bilo 250 vojnika i svaki je trebalo da udari jednom). Dečak je preminuo tokom batinanja.
Nakon međunarodnih uticaja i skretanja pažnje na ovaj problem, SPDC je prvo poricala da u vojsci Burme ima maloletnika, a kasnije je formirala Komitet za prevenciju regrutovanja maloletnika u oružanim sukobima. Na četvrtom sastanku Komiteta u Rangunu (3. februar 2005. godine), prava namera ovog Komiteta postala je jasna kada je general SPDC-a, Thein Sein, rekao da je uloga Komiteta da se bori protiv „neosnovanih optužbi” da u vojsci ima dece, izjaviviši da su ovo „lažne izjave” koje daju „beskrupulozne osobe”
Delovi intervjua sa petnaestogodišnjim dečakom Ko Z, koji je pobegao iz vojnog kampa.
Ime: Ko Z
Pol: muški
Starost: 15 godina
Nacionalnost/veroispovest: Burmanska; budista
Zanimanje: učenik (V razred); takođe pomaže roditeljima na poljima pirinča
Kada sam išao da polažem ispite za V razred, sreo sam regrutera iz kampa Su Saun Yay. Pitao me je: „Da li imaš ličnu kartu?” odgovorio sam da nemam. Rekao je „Onda moraš da se priključiš vojsci, jer ne možeš da dolaziš u grad bez lične karte.” Odbio sam, ali mi je on zapretio da će me poslati na sud. Uplašio sam se, pa sam rekao da ću se priključiti vojsci. SPDC koristi mnoge trikove za regrutaciju vojnika. Imam prijatelja, koji ima otprilike 30 godina, i jednom dok smo čekali prevoz, sedeli smo u čajdžinici i pili čaj. Neki SPDC vojnici su počeli da dozivaju ljude da uskoče u njihov kamion, jer će ih besplatno odvesti do sela. Mnogi su bili srećni i uskočili u kamion. Ali, vojnici su ih odveli u vojni kamp. Onda su od njih tražili novac da bi pustili žene da idu, a muškarce primorali da postanu vojnici.
Moja majka je umrla. Ja sam jedinac. Živeo sam sa tetkama, a ne sa ocem. Moj otac se ponovo oženio i ima još dvoje dece. Kada su me vojnici odveli, ta žena je ponovo bila trudna. Kada sam rekao ocu da sam bio uhapšen i šta mi se desilo, rekao je da mogu da se priključim vojsci, jer on svakako neće brinuti o meni.
Uhapšen sam 1. maja 2005. godine i držali su me 15 dana u regrutnom kampu Su Saun Yay. Tamo je bilo mnogo regruta mlađih od 16 godina. Regrutni kamp je prodavao muškarce i dečake bataljonima kojima su bili potrebni vojnici. Ako vojnik pobegne iz bataljona, komandant može da ode do regrutnog kampa i kupi nove vojnike. Bataljon je plaćao oko 50,000 kijata za punoletnog i oko 30,000 kijata za maloletnog regruta (US$1 je 6 kijata po zvaničnom kursu SPDC, a po crnom kursu je oko 1,300 kijata). Takođe, svaki maloletni regrut morao je da plaća regrutnom kampu još 2,000 kijata ako je želeo da ima vojničku obuku.
17. maja 2005. godine poslali su me u kamp za obuku u Taung Dwin Gyi i tamo sam proveo četiri meseca. Bio sam u pešadiji. Tamo je bilo oko 250 regruta uključujući i 10-oro dece. Regruti su bili podeljeni u četiri grupe. Video sam još troje dece koji su bili mlađi od mene - imali su oko 13 godina. Tokom obuke, čuo sam da general Kyaw Win dolazi da poseti kamp. Nadređeni me je pitao: „Koliko imaš godina?” odgovorio sam da imam 15 i on me je ošamario. Rekao mi je da moram da odgovorim da imam 18 godina ako me general bude pitao.
Obuka se sastojala od svakodnevnog trčanja i vežbanja paradnih formacija, baratanja malim oružjem i obrađivanja pirinčanih polja. Morali smo da vučemo traktor konopcem - neki regruti su vukli konopac, a drugi gurali traktor. Tako oficiri nisu morali da troše novac za gorivo. Naporno smo radili i bili veoma umorni, ali nismo dobijali dovoljno hrane. Ujutru smo dobijali jedno jaje i šaku pirinča, pasulj posle podne, a uveče dva parčenceta mesa sa malo pirinča. Komandant našeg odreda je prodavao pirinač koji smo uzgajali i tako se bogatio. Tokom obuke naučio sam i kyin wut chao seh (60 pravila ponašanja). Postoji oko 20 pravila za vojnike, 10 za odnos prema civilima, pet za ponašanje prema neprijateljima i ne sećam se tačno koliko ima za odnos prema vojnicima iz tvog odreda, možda pet ili deset.
Tokom obuke, deset regruta je pokušalo da pobegne, ali samo njih četvorica su uspeli, a šestorica su bili uhvaćeni. Mučeni su skoro do smrti. Držali su ih zaključane i imali su okove oko nogu, lisice na rukama i svaki put kad bi se vojnici i oficiri napili odlazili su da ponovo pretuku ove mladiće. Naredili bi im da legnu na stomak i onda bi ih tukli po leđima dok su svi ostali regruti morali da gledaju. Mnogo sam se plašio, pa nisam ni razmišljao o tome da pobegnem.
U mom odredu bili je preko 100 vojnika. Moj kapetan bio je Soe Win, a komandant Soe Tint, koji je voleo da uz sebe ima vojnike vešti u odbrani iz oblasti Karen. Ovo je bila prilika za mene da budem na prvoj liniji borbe. Nekoliko dana smo putovali, prvo čamcima, a posle peške. Kad god bi stigli u neko selo, komandant je uzimao po šest seljana da budu vodiči, a puštao ih kada bi stigli do sledećeg sela. Išli smo da zamenimo neki drugi odred i ovo naše putovanje trajalo je oko dva meseca.
Plate običnih vojnika su od 8,000 do 9,500 kijata mesečno. Komandant je od svakoga uzimao 200 kijata za sebe i uzimao je još novca za razne festivale (od 2,000 do 3,000 kijata mesečno).
Dok smo bili stacionirani u selu Win Boe, vojnici su ubili dve svinje nekog seljana i doneli ih kamp. Onda su od seljana tražili da dođu u kamp i otkupe svinje za duplo više novca nego što su vredele. Seljani se nisu usudili da dođu. Vojnici su rekli da su svinje uništile njihove plantaže, ali u okolini nije bilo pirinčanih polja. Zapravo, niko nije poštovao 60 pravila ponašanja. Nadređeni su maltretirali vojnike i terali ih da rade po čitav dan. Bili su veoma okrutni. Nikada nismo imali vremena za odmor bez obzira na to da li smo bili u prvim ili zadnjim redovima borbe. Ljut sam na SPDC i vojnike i želim da ih ubijem.
Kako sam pobegao? Jednog dana sam kuvao i oficir me je pozvao i naredio mi da donesem vode. Odgovorio sam mu da pirinač će se prekuvati ukoliko odem po vodu i zamolio da neko drugi ode. Oficir je rekao da nisam poslušao naređenje i udario me je. Prijavio sam to nadređenom, ali i on me je udario. Onda sam odlučio da pobegnem. Drugi razlog je taj da zapravo nikad nisam ni želeo da se priključim vojsci, ali morao sam da sačekam da započnem borbe na prvim linijama, jer je to bio jedini način da pobegnem. Pobegao sam 4. februara 2006. godine.
Sada se nadam da ću moći i dalje da nosim oružje i budem u vojsci (ali ne u SPDC). Ako to ne bude moguće, moraću da se vratim u školu.
Entries (RSS)
Kad primim informacije ove vrste, osećam se loše jer ne mogu ništa da učinim. To je, valjda, prirodno.