Borselinija

Sedim u jednom lepom kafeu u mom (ne)lepom (ali voljenom) gradu. 11h ujutru je. Pijem kafu i limunadu, čitam svašta interesantno na internetu, odgovaram na mejlove, pravim plan za nastavak današnjeg dana. Izgledam opušteno i zadubljeno u svoj posao, ali sam prilično u panici i čudnom raspoloženju (odvela sam dete danas prvi put u nešto kao vrtić i puče mi glava od iščekivanja i premišljanja, ali to nije tema ovog posta).

Pogledam sebe opet i počinjem da razmišljam o čitavoj toj sceni, svom okruženju, delićima svakodnevice, stvarima koje podrazumevam i shvatam zdravo za gotovo. Idemo redom.  Ja sam single mama. Zaposlena. Vrtić je stvar izbora i eksperimentisanja, a ne moranja (ima ko da je čuva i to odlično funkcioniše). Dragi mama i tata, koji su me napravili ovakvu kakva jesam, svesrdno uskaču i pomažu skoro svaki dan. Znači, čuvanje deteta rešeno. Smislila sam da bi Šnalica mogla malo da bude u vršnjačkom okruženju i pronašla sam simpatičnu, ušuškanu, prijatnu, child-friendly kreativnu radionicu, koja ima i dnevni boravak za malitose. Ok, neka ide dva sata dnevno na kreativnu radionicu. Cena previsoka za naše uslove, ali mogu to nekako da ishendlujem. Sati je 11 ujutru. Ja ću na posao otići tek oko 12.30h. Radim sa divnim ljudima, koji su mi i prijatelji. Radim mnogo (ponekad i previše), ali imam i mogućnost kliznog radnog vremena, mogu da radim od kuće ako mi odgovara. Kad odem u kancelariju svi će me pitati kako je protekao prvi dan u vrtiću. Nisam na poslu i niko mi ništa neće reći zbog toga niti će mi odbiti od plate (nadokandiću noćas), nikome se ne pravdam, nikome ne objašnjavam (moja firma nije u štrajku). Uveče se možda organizujem da odem sa prijateljicama na ćaskanje uz piće i večeru. Razmišljam da kupim automobil (mnogo je teška računica)… Sve obaveze oko stana plaćene (računi, kirija), nabavka obavljena… Ostalo je nešto sitno para, ali dovoljno za provlačenje do sledeće plate. Živim u Srbiji.

I ako vam ova scena izgleda uobičajeno i normalno, razmislite još jednom. Živim u zemlji u kojoj je:

• stopa nezaposlenosti preko 16,6% (podaci iz 2009. godine - preko 760.000 nezaposlenih). Stopa neformalne zaposlenosti (politički korektan termin za one koji rade na „crno”) je malo veća od 20%.
• skoro 8% stanovništva ispod apsolutne granice siromaštva; najugroženije su porodice sa šest i više članova/ca,  domaćinstva sa jednim nosiocem, deca do 13 godina i stariji od 65 godina, osobe sa invaliditetom, Romi, izbeglice i raseljena lica i tako dalje. Ispod granice siromaštva (ove „obične”, ne one apsolutne) živi oko 20% stanovništva u Srbiji.
• je stopa osipanja iz osnovne škole 5% (nešto malo veći procenat kod devojčica u odnosu na dečake, posebno u ruralnim sredinama), ali avaj, ovaj podatak obuhvata (naravno) samo decu koja su upisana u škole. Ne postoje podaci o broju dece van sistema obrazovanja, kao što su deca sa smetnjama u razvoju, deca romske nacionalnosti, izbegla i interno raseljena deca. Činjenica je da je najveći broj ove dece kod kuće ili u domovima. Znači van sistema.
• 1.3 miliona stanovnika/ca funkcionalno nepismeno!
• Gender income gap, odnosno razlika u primanjima između muškaraca i žena je 18%
• nasilje deo deo svakodnevice (doduše, mnoge zemlje mogu da se pohvale ovim trendom) - Svaki drugi adolescent prisustvovao tučama
• I tako dalje…

Vratimo se na scenu - kafe, laptop i ja. Gmail, facebook, twitter, blog, skype. Espreso s mlekom. Čekam da pokupim dete iz privatnog vtića.

Ja sam u stvari bogata! Odjednom me je obuzela sramota za svaki put kad sam rekla da nemam dovoljno novca, da sam siromašna… I što sam se (opet) zbunila kada mi je social advertising kampanja pokazala da spadam u 12,76% najbogatijih u svetu. U stvari, vreme je da prestanem da se iznenađujem tom činjenicom.

Slučaj će biti da i svi vi koji čitate ovaj post spadate u bogate.

I tako, obuzela me neka tuga…

p.s. s obzirom da je za naslov poslužila pesma od Rundeka (stojim i gledam se kako postojim), evo jedne za večernje raspoloženje.

This entry was posted on Saturday, January 23rd, 2010 at 00:09 and is filed under Blog, Life. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.