Reporters Sans Frontieres - Reporteri bez granica pokrenuli su prvi svetski “Anti-Censorship Shelter” u Parizu, na usluzi novinarima, blogerima i disitentima u izbeglištvu ili u prolazu, kao mesto na kome mogu da nauče kako da se izbore sa internet cenzurom, zaštite svoju elektronsku komunikaciju i zadrže svoju onlajn anonimnost.
“U vreme kada filtriranje i nadzor postaju sve prisutniji, ovo je opredeljenje ka internetu za sve - bez cenzure i kontrole, kroz podršku žrtvama cenzure sredstvima kojim mogu zaštititi svoje informacije,” kažu Reporteri bez granica. “Nikad pre nije bilo toliko netizena po zatvorima, pre svega u zemljama poput Kine, Vijetnama i Irana, samo zbog slobodnog izražavanja svoje volje preko neta”, dodaju. “Anonimnost je u ovakvim slučajevima sve važnija za one koji imaju pristup osetljivim podacima.”
Reporteri su napravili partnerstvo sa XeroBank korporacijom, u svrhu obezbeđenja visokoprotočnih anonimnih servisa, enkriptovanog e-maila i weba, a koji je besplatan korisnicima Sigurne kuće. Veza ide preko XeroBank-ovog VPN-a, i saobraćaj se miksa kroz gigabitni backbone link kroz nekoliko zemalja, mešajući se sa drugim korisnicima, na taj način otežavajući do nemogućnosti filtriranje i nadzor mreže.
Mrežu mogu da koriste i oni izvan skloništa u Parizu - novinari, blogeri i aktivisti - idntifikovai od strane Reportera bez granica.
Tu sad, u tekstu ide malo reklame za XeroBank, mrzi me da prevodim.
bla, bla, bla…
Sklonište je otvoreno od 10 do 18h ponedeljak - petak. Ko god poželi da ga koristi može da napravi rezervaciju na mejl - shelter (et) rsf . org
netizen
A citizen who uses the Internet as a way of participating in political society (for example, exchanging views, providing information, and voting).
An Internet user who is trying to contribute to the Internet’s use and growth. As a powerful communications medium, the Internet seems to offer great possibilities for social change. It also creates a new culture and its own special issues, such as who shall have access to it. The implication is that the Internet’s users, who use and know most about it, have a responsibility to ensure that is used constructively while also fostering free speech and open access.
U pokušajima da organizujem i isplaniram letovanje za Šnalicu i sebe saznala sam potpuno neverovatnu stvar. Iako mrzim agencije, pregledala sam ponude za letovanja u nekim zemljama, analizirala i upoređivala cene i počela da zivkam i raspitujem se. Svuda ista informacija - besplatno za decu do dve godine, popust za decu do 12 godina (pa sad različite varijante popusta i uzrasta).
Ali, ono što su zaboravili da napišu je da popust za decu važi samo ako putuje sa dve odrasle osobe (odnosno, dve platežne osobe, kako bi ljubazne tete u agenciji rekle)!!! Sto puta sam ponovila isto pitanje: “Da li to znači da treba da platim punu cenu za trogodišnje dete samo zato što nas dve putujemo same?”
“Da, naravno.” - ljubazna teta - “Vaše dete se u tom slučaju računa kao odrasla osoba.”
Ah, bezobrazluka, lopovluka, zbunjivanja…
Fuck off!
Idemo u sopstvenoj režiji. Sve sam lepo osmislila, isplanirala, rezervisala, organizovala…
Tokom posete jednoj banatskoj osnovnoj školi postavili smo pitanje „Šta ste uradili da obrazovanje učinite dostupnim učenicima i učenicama iz različitih osetljivih grupa?”
Jedan od odgovora:
„Kao što znate, ako neko ne završi osnovnu školu do petnaeste godine, mora da ide u školu za obrazovanje odraslih. Ali mi to nismo hteli da uradimo jednom našem učeniku, jer nema smisla da sada odlazi u školu u drugom gradu, a mi smo jedna dobra i otvorena škola. I tako… on će sada napuniti 16 godina i uspešno završava V razred.”
Sa 16 godina u petom razredu!?! Degradirajuće, dosadno, apsurdno, ne razumem…
Dok smo razgovarali o deci iz osetljivih grupa, sve vreme su govorili takva deca, onakva, bolesna, a za redovne učenike i učenice „normalna deca”. Pokušale smo fino da skrenemo pažnju na to da ne nazivamo jednu grupu dece normalnom, jer bi to značilo da su deca iz osetljivih grupa nenormalna. Direktor: „Pa šta su nego nenormalna kad moramo da pravimo individualne obrazovne planove za njih?!”
Na tabli na ulazu ispisana su školska pravila:
Učenici dolaze u školu najkasnije 20 minuta pre početka nastave.
Nastavnici dolaze u školu najkasnije 10 minuta pre početka nastave.
Vidi, vidi…
U zimskim mesecima, učenici putnici odmah po dolasku u školu ulaze u učionice i spremaju se za nastavu. Šta to znači?
U ŠKOLU SE DOLAZI U ČISTOJ ODEĆI I OBUĆI! Jasan nam je je stav škole prema deci koja prosto nemaju čistu obuću i odeću. Ne znam uopšte zašto smo pitale.
Ovo me je podsetilo na primer iz jedne druge zemlje. Učenik je iz veoma siromašne porodice u ekonomski i socijalno uskraćenom okruženju. Vršnjaci u razredu ne vole da se druže ili da sede sa njim zato što ne miriše lepo (neću, on smrdi, kažu deca). Sasvim razumljivo iz ugla deteta. Pošto su škola i tim za podršku ustanovili da trenutno nema načina da se situacija promeni, organizovali su da razredni starešina i učenik dođu nešto ranije u školu. Dečak se istušira, malo ga srede i obuku čisto odelo koje inače stoji u njegovom ormariću u školi. Prvi problem saniran, a komunikacija i druženje se polako otvaraju među decom. Kada smo istu situaciju postavili pre neke „stručnjake” koji treba da pružaju podršku deci u zemlji Srbiji, dobili smo sledeće rešenje: „Obučićemo majku da koristi sapun.”
‘Ajmo reč po reč. Obučićemo. Kako? Organizovaćemo seminar, obuku, trening za korišćenje sapuna? Majku - naravno, to nikako ne može da bude otac, jer majka je ta koja je odgovorna za takve situacije. Koristi sapun - oni su stvarno ubeđeni da neko ne ume da koristi sapun? Gde? U kartonskoj kući u mahali pod mostom (odakle će ih uskoro izbaciti), gde uglavnom nema ni vode ni struje ni… Neverovatna gomila gluposti u samo jednoj kratkoj rečenici. A kad smo im ponudili rešenje, svi su zagalamili od ironičnog smeha i počeli da prevrću očima „Ma ‘ajte molim vas, pa mi se bavimo obrazovanjem a ne kupanjem dece!”
Ustalom, takve dece nema mnogo.
Prosto je fantastično kako relativizujemo nečiji život razmišljajući iz ugla statistike i brojki i kako se nepronalaženje mogućih rešenja ili ignorisanje problema opravdava malim brojem dece koja su ugrožena i u velikom riziku da potpuno ispadnu iz sistema. U ovoj zemlji sa nejasnom (ili nepostojećom) strategijom i mnoštvom drugih problema (ali, nećemo sada o tome) broj dece iz osetljivih grupa nije uopšte zanemarljiv i to odavno nisu manjinske grupe. Osetljive da, a samim tim i marginalizovane. Koji je to kritičan procenat koji će nekoga naterati da obrati pažnju i ne otpisuje jedan ljudski život? Ako se ja pitam (a ne pitam se) dovoljno je jedno dete. Samo što sve ovo, ipak, nema veze sa statistikom. Predrasude, odbacivanje, mržnja, pretpostavljanje i određivanje nečijih granica i kapaciteta…
Predrasude, znači, ajde etimološki, neko nešto rasuđuje, pa je unapred nešto rasudio. To nisu predrasude, to su bezobrazluci. To je kad otmete čoveku sve šta možete, pa onda još pokušavate da mu objasnite zašto.
Jedna od malobrojnih činjenica koje sam usput ustvrdio bila je ta da su verovatno većinu pisaca koji su se osetili pozvanim da pišu o božanskom, ljudskom i svetom, činili studiozni i do srži pobožni naučnici, ali koji su kao pisci bili karikature. Mučeni čitalac koji se rvao s ovim stranicama morao je dobrano da se pomuči da se ne onesvesti od dosade na kraju svakog pasusa.
Nakon što sam nekako preživeo hiljade stranica napisanih na tu temu, počeo sam da stičem utisak da su stotine religioznih verovanja zabeleženih tokom istorije pisane reči vrlo slične među sobom. Pripisao sam tu prvu impresiju svom neznanju ili nedostatku adekvatne dokumentacije, ali nisam mogao da se otmem utisku da stalno iznova čitam siže desetina krimi romana u kojima se ispostavlja da je ovaj ili onaj ubica, ali je tehnika zapleta, u suštini, uvek ista. Mitovi i legende, bilo o božanstvima ili o nastanku i istoriji naroda i rasa, počeli su da mi liče na parčiće neke slike koja je uvek sastavljana o istih delova, samo različitim redom.
Bile su to stranice prepune priča o očevima i deci, čistim i svetim majkama, izdajama i preobraćenjima, proročanstvima i prorocima-mučenicima, izaslanicima neba, bebama rođenim da si spasle univerzum, zloćudnim bićima razbarušenog izgleda i obično životinjskog obličja, nebeskim stvorenjima s crtama lica nalik prihvatljivoj rasi, a koja se bore na strani dobra, i junacima koje je sudbina stavila pred ogromna iskušenja uvek je bio prisutan pojam zemaljskog života kao kakve usputne stranice koja je podsticala na poslušnost i na prihvatanje usuda i plemenskih pravila, jer se nagrada uvek nalazila u nečem onostronom, što je obećavalo rajeve prepune svega onoga u čemu se oskudevalo tokom telesnog života.
Pokušavam da ustanovim na kojim se zajedničkim premisama zasnivaju različite religije i mitovi.
I šta ste do sada naučili?
Skoro ništa.
Pa, ono što mi je dosad najviše privuklo pažnju jeste to da većina svih tih verovanja polazi od činjenice ili lika koji se manje ili više zasnivaju na istorijskim činjenicama, ali se ona brzo razvijaju kao socijalni pokreti i pod pritiskom i pod uticajem političkih, ekonomskih i socijalnih okolnosti grupe koja ih prihvata.
Dobar deo mitologije koja se razvija oko svake od ovih doktrina, od liturgije do pravila i tabua, proizilazi iz birokratije koja nastaje kako se oni razvijaju, a ne iz navodnog natprirodnog događaja koji ih je stvorio. Najveći deo jednostavnih i prijatnih anegdota, mešavina zdravog razuma i folklora, i ratoborni napad koji na kraju razviju, proizilaze iz naknadnog tumačenja tih principa, u slučaju da se ovi ne izvitopere, od strane onih koji njima upravljaju. Čini se da su upravljački i hijerarhijski aspekt ključni u njihovom razvoju. Istina je spočetka dostupna svim ljudima, ali ubrzo se pojavljuju pojedinci koji sebi pripisuju moć i dužnost da tumače, njome upravljaju i, u njihovom slučaju, menjaju tu istinu u ime opšteg dobra i u isto ime uspostavljaju moćnu i potencijalno represivnu organizaciju. Taj fenomen, za koji nam biologija kaže da se svojstven svakom krdu, ubrzo pretvara doktrinu u element kontrole i političke borbe. Podele, ratovi i razdori postaju neizbežni. Pre ili kasnije, reč se otelovljuje, a telo krvari…
Kad sam počeo da povezujem stvari, rastužila su me tolika banalnost i nedoslednost. Sve ovo mi se već činilo manje-više očiglednim, tako da nije bilo potrebe da progutam enciklopedije i traktate o golicanju anđela, možda zato što nisam u stanju da razumem išta što prevazilazi moje predrasude ili zato što tu nema više šta da se razume i sve se svodi samo na to da li čovek razume ili ne, bez razmišljanja zašto je to tako.
………………………………………………………………..
Ne klanjam se nijednom svecu, prijatelju Martine, a ponajmanje onima koji kanonizuju sami sebe ili svoje prijatelje. Teorija je praksa nesposobnih.
Šnalica je rešila da bude prava prijateljica i pravi društvo Kiklopu. Obožava da kampuje i pravi piknike. A na kampovanjima se, naravno, pričaju priče
Šinka i Pinka
Šinka je jedan dečak i on je ćelav zato što nema kosu. Ima braon pantalone. Šinka pere zube rozom četkicom i ima plavu pastu. Ona je jako jako ljuta. Onda kaže „bljak”. Ali, sviđa mu se. A meni se ne sviđa.
Pinka je devojčica. Ima dugačku žutu kosu (zato što nije ćelava). Ima braon pantalone sa životinjicama. Ona nema prijatelje. Šinka se ceo dan igra sa mamom.
Išli smo na piknik. U šumu. I došao je zeka. Zeka je jedan ogroman nilski konj. Ima jako oštre zube (ovako). Da se ja ne ubodem. Šinka i Pinka su pobegli. A ja sam spavala u šatoru.
Isečci iz raznih vesti koje sam čitala poslednjih desetak dana. To su uglavnom one na koje niko ne obraća pažnju. Onako, usputne, da popune prostor i „razgale” narod. Nisam se nervirala (za promenu). Ćutim.
Izbor je nasumičan. Za svaki dan u nedelji po jedna vest.
Ponedeljak
Olimpijske su igre izazvale raseljavanje dva miliona ljudi. U Seulu je 1988. godine raseljeno 750 hiljada siromašnih, u Atlanti 1996. trideset hiljada, a u Pekingu 2008. čak 1,5 milion. U Vankuveru je, od dobijanja domaćinstva, broj beskućnika narastao za 150 posto. Raseljavanje, ipak, nije posledica samo Olimpijskih igara već i mnogih drugih velikih skupova ljudi. Čak i zbog događaja kao što je Svjetski socijalni forum u brazilskom Belemu prošle godine, čija bi ideja trebala biti promocija socijalnih prava, gradske su vlasti uklonile ilegalne potleušice koje su desetljećima stajale na istom mjestu i bile jedini dom za mnoge.
I Srbija se tokom održavanja Univerzijade 2009. godine pridružila ovom veselom krugu tako što je romske porodice iselila u geto, a potom ih sakrila bilbordima i platnima sa reklamama.
Utorak
Kompanija Apple je priznala da su kineska deca radila u njihovoj fabrici za sklapanje kompjutera, iPod aparata za slušanje muzike i mobilnih telefona. Apple je već bio na udaru kritika zbog toga što koristi fabrike koje zlostavljaju radnike i gde su uslovi rada izuzetno loši. Prošle nedelje je saopšteno da je preko 60 radnika, koji izrađuju proizvode za Apple, otrovano heksanom, toksičnom materijom koja može izazvati mišićnu degeneraciju i zamagljen vid. Apple još nije komentarisao ovaj problem u fabrici Wintek u kineskom gradu Sušou. Portparpol kompanije je izjavio da se heksan često koristi u industriji novih tehnologija i da je problem nastao zbog slabe ventilacije. Ova kompanija je često na meti kritika i optužbi zbog „nehumanog i militantnog” menadžmenta koji krši ljudska prava.
U svom poslednje izveštaju Apple je otkrio da 55 od 102 fabrika sa kojima američka kompanija sarađuje ignoriše pravilo da zaposleni ne smeju raditi više od 60 sati nedeljno. Takođe, Apple je priznao da jedna kompanija konstantno falsikfikuje dokumentaciju kako bi sakrila dokaze da zapošljava decu radnike i nema određeno radno vreme.
Sreda
Kada će suspenzija sa posla već jednom prerasti u otkaz i gubljenje licence za rad? Šta je potrebno da bi se to desilo?
Negotin - Doktoru Radiši Stankoviću (49), lekaru specijalisti internisti u ZC Negotin, Viši sud odredio je pritvor i pokrenuo istragu zbog sumnji da je seksualno iskorišćavao četiri maloletne devojčice, a potom im je davao novac za heroin. U tužilaštvu terete Stankovića da je znao da su tri devojčice uzrasta od 14 do 17 godina, a da jedna ima 13 godina, i da su heroinski zavisnici. On je od njih tražio da imaju pojedinačne, ali i grupne seksualne odnose u njegovoj kući u Negotinu, i sve je snimao kamerom na mobilnom telefonu, a nakon toga im je davao novac za drogu.
Šokirani smo i vrlo neprijatno iznenađeni informacijom da je naš kolega osumnjičen za ovako teško krivično delo. On je suspendovan sa posla - izjavio je dr Tihomir Milovanović, v.d. direktora Zdravstvenog centra u Negotinu.
Stanković je pre nekoliko godina osuđen na uslovnu kaznu zbog seksualnog uznemiravanja na radnom mestu, a tada je bio suspendovan sa posla tri meseca.
- Posle toga bilo je nekoliko pritužbi na njegovo ponašanje. Jedna čistačica je prijavila i ubrzo povukla iskaz da ju je uznemiravao. Jedan kolega pokrenuo je spor pred sudom zbog verbalnog sukoba i pretnji takođe na radnom mestu - kaže dr Milovanović.
Četvrtak
Novi Sad - Bečejska policija uhapsila je Kenana A. (29) iz Bačkog Gradišta, zbog sumnje da je u noći između utorka i srede silovao šestogodišnju devojčicu iz istog mesta. Prema nezvaničnim podacima, osumnjičeni Kenan je navodno prijatelj oca devojčice, koji je i prijavio slučaj policiji.
Petak
Vuk Jeremić, ministar inostranih poslova Srbije je 02.03.2010. izjavio “Moja vlada je ponosna na svoja dostignuća kao lidera u zaštiti ljudskih i manjinskih prava u Jugoistočnoj Evropi.” Reče čovek tek tako.
Subota
Dete žrtvovano u Nepalu - Osmogodišnja devojčica je u Nepalu ubijena tako što je žrtvovana. Policija okruga Rupandelhi na jugu Nepala je žrtvovanje opisala kao akt četvoro ljudi koji su navodno devojčici prerezali vrat a zatim su je izboli nožem. Sva četvorica su uhapšeni. Policija ih je uhapsila nakon što je pronašla krv, novac i žrtvene poklone pored jednog oltara. Lokalna policija je izjavila da su dvojica uhapšenih već priznala ubistvo objašnjavajući to kao nameru da se podnese žrtva bogovima kako bi doneli dobru sreću poslu. Nepal je ukinuo žrtvovanje ljudi početkom 18. veka, ali stručnjaci kažu da ga neke hindu zajednice i dalje praktikuju, posebno u oblastima koje nema razvijeno obrazovanje a religija igra veliku ulovu u svakodnevnom životu.
Nedelja
A sad nešto da se razveselimo. Nadam se da ne daju preterane razmere rezultatima ovog istraživanja. Skoro sam sigurna (al’ davno beše) da ni ja nisam znala ko je izmislio telefon kad sam imala devet godina.
Svako deseto dete u Velikoj Britaniji veruje da je telefon izumela kraljica Elizabeta, a svako dvadeseto da je junak filma “Ratovi zvezda” Luk Skajvoker prvi čovek koji je kročio na Mesec.
Više od 60 odsto mališana, uzrasta od devet do 10 godina, koji su bili obuhvaćeni ovim istraživanjem, reklo je da je Isak Njutn otkrio vatru.
Neki brzinski posete Borseliniju, neki samo prelete, neke se zadržavaju malo duže ili se s vremena na vreme vrate, neke ne mare. A neki i kampuju.
Ovog puta za Borseliniju piše Kiklop. A YuffieLeo kaže “hvala”!
Proveli smo skupa sedam godina
Na početku je svega bilo malo: malo ljubavi, malo bola i malo straha da se ne rasprši ono što osećamo jedno prema drugom. Vremenom, sve se uvećalo do nezdravosti, s tim da su bol i strah postali povremeni, a mi smo godine proveli halucinirajući pod strahovitim dejstvom nečega što smo ljubavlju zvali. Znači, najobičniji ovisnici. Ne mogu da se setim većine stvari koje su mi se dešavale u procesu izlečenja tj. odvikavanja. Kad su u pitanju bolesti zavisnosti, ni stručnjaci nisu jedinstveni. Jedni su za naglo prekidanje, drugi savetuju postepeno odvikavanje, a treći se zalažu za metodu supstitucije, odnosno zamene. Međutim, svesni su da svaka od pomenutih metoda ima svoje dobre i loše strane. Mi smo odlučili da naglo prekinemo ali pokazalo se da to nije najrazumnije. Nakon pola godine, i nekoliko neuspelih zaljubljivanja u druge osobe, shvatili smo da je postepeno odvikavanje primerenije našem slučaju. Svakodnevno razgovarali smo telefonom, a jednom nedeljno se sastajali i do iscrpljenosti razgovarali. Prilikom jednog od tih susreta, baš kad je postalo zamorno tražiti odgovore na pitanja kojima ćemo oboje zadovoljni biti, rekla je: „Znaš, dve poslednje godine koje sam provela sa tobom pamtiću po jednoj stvari, bila sam ljubomorna na tvoju pisaću mašinu!” E to me je zaboleo. Dokle će mašine pobeđivati ljude?
Deca u Berlinu, glavnom gradu Nemačke, su izuzeta od strogih zakonskih odredaba o pravljenju preterane buke.
Jedan amandman na gradski zakon učinio je da pripadnici mlađe generacije mogu da prave buku i da se to smatra „fundamentalnim i društveno prihvatljivim”.
Berlin je prvi od 16 nemačkih federalnih jedinica koji je usvojio ovakav zakon. Međutim, svi Berlinci, uključujući i decu, i dalje moraju da poštuju zvaničan javni red - tišinu tokom noći i nedelje (ceo dan i celu noć). Do sada su samo crkvena zvona, kamioni za čišćenje snega i traktori bili izuzeti od strogih pravila o zabrani pravljenja preterane buke.
Samo u Berlinu građani svake godine podnesu stotine tužbi o povišenom nivou buke koja dolazi sa igrališta vrtića i škola. Neki dnevni centri su čak bili zatvoreni nakon što su građani na sudu tražili miran život.
Sada je berlinska lokalna vlast donela zakon koji deci daje pravo da budu glasna. To je prvi zakon te vrste u Nemačkoj.
Alex Strohbush, iz berlinskog Odseka za zaštitu od buke, rekao je „Prvi put imamo zapisano u zakonu da moramo da prihvatimo da deca viču i prave buku tokom svog odrastanja i sve komšije to moraju da shvate i prihvate“.
Nemačka organizacija za zaštitu dece rekla je novinskoj agenciji AFP da pozdravlja ovaj potez: „Živimo u gradu i deci treba biti dozvoljeno da se igraju i prave buku”.
Kada živite u zemlji kao što je Srbija, ovakve vesti vam nekako budu smešne. I ja sam se nasmejala. Ali, deca imaju pravo na igru i niko im to ne može oduzeti samo zato što želi da u tišini gleda vesti, jede supu, dremka na kauču ili “visi” na facebook-u.
Entries (RSS)