Borselinija

Deca u Berlinu, glavnom gradu Nemačke, su izuzeta od strogih zakonskih odredaba o pravljenju preterane buke.

Jedan amandman na gradski zakon učinio je da pripadnici mlađe generacije mogu da prave buku i da se to smatra „fundamentalnim i društveno prihvatljivim”.

Berlin je prvi od 16 nemačkih federalnih jedinica koji je usvojio ovakav zakon. Međutim, svi Berlinci, uključujući i decu, i dalje moraju da poštuju zvaničan javni red - tišinu tokom noći i nedelje (ceo dan i celu noć). Do sada su samo crkvena zvona, kamioni za čišćenje snega i traktori bili izuzeti od strogih pravila o zabrani pravljenja preterane buke.

Samo u Berlinu građani svake godine podnesu stotine tužbi o povišenom nivou buke koja dolazi sa igrališta vrtića i škola. Neki dnevni centri su čak bili zatvoreni nakon što su građani na sudu tražili miran život.

Sada je berlinska lokalna vlast donela zakon koji deci daje pravo da budu glasna. To je prvi zakon te vrste u Nemačkoj.

Alex Strohbush, iz berlinskog Odseka za zaštitu od buke, rekao je „Prvi put imamo zapisano u zakonu da moramo da prihvatimo da deca viču i prave buku tokom svog odrastanja i sve komšije to moraju da shvate i prihvate“.

Nemačka organizacija za zaštitu dece rekla je novinskoj agenciji AFP da pozdravlja ovaj potez: „Živimo u gradu i deci treba biti dozvoljeno da se igraju i prave buku”.

17. februar 2010. godine

Vest preuzeta sa Child Rights Information Network

Kada živite u zemlji kao što je Srbija, ovakve vesti vam nekako budu smešne. I ja sam se nasmejala. Ali, deca imaju pravo na igru i niko im to ne može oduzeti samo zato što želi da u tišini gleda vesti, jede supu, dremka na kauču ili “visi” na facebook-u.

Savet Evrope je 2009. godine osmislio i lansirao igricu Wild Web Woods - skraćeno www - koja je deo programa “Gradimo Evropu za decu i sa decom” sa ciljem da decu (i odrasle) upozna sa dečijim pravima i vidovima zaštite dece od nasilja. Tokom igre, deca dobijaju različite važne informacije o konceptu dečijih prava i bezbednom korišćenju Interneta, a igrica se zasniva na “Priručniku o pismenosti na Internetu” (21 lista činjenica o važnim pitanjima i saveti za nastavnike i roditelje).

Pomoćnik tokom igre je W@b, mali pauk, koji s vremena na vreme iskoči i daje dodatne informacije i instrukcije za napredovanje kroz igru. Na početku se uloguješ tako što povežeš računar sa modemom, uključiš sve u struju i izabereš koji ćeš lik biti (dečak ili devojčica, a imaš mogućnost da promeniš boju kose, očiju ili rasu) i onda krećeš u osvajanje znanja. Prolazi se kroz tri zemlje (Entertainia, Infotopija, Communicadia), a cilj je da stigneš do E-grada Komete. Tokom prolaska kroz ove zemlje (zadaci su besmisleno jednostavni - treba da pokupiš neke ključeve ili novčiće) skupljaš svitke (scrolls :-)) za različite oblasti prava (obrazovanje, pravda, zdravstvena zaštita, participacija, zaštita od nasilja i zlostavljanja…), koje koristiš pri spašavanju dece na koju nailaziš i koja su u nekim nepovoljnim situacijama. Kad spaseš dete, otvore ti se nove dodatne igrice. Likovi i priče dece koju treba da spaseš se zasnivaju na likovima iz bajki (Aladin, Pepeljuga, Zlatokosa, Palčić, Ivica i Marica itd). Korišćenje već poznatih priča u kojima je jasno da deca, uglavnom glavni likovi, trpe različite vidove nasilja ili diskriminacije jesu dobar primer kako plastično prikazati šta znači pravo na učešće i uvažavanje mišljenja (u igri je korišćen primer Pepeljuge), pravo na obrazovanje (Palčić - predstavljen kao dete sa invaliditetom kojem je onemogućeno da ide u školu jer je drugačiji i nema pomoćna sredstva. Kad ga spaseš, Palčić dobija lupu kojom mnogo lakše može da pročita slova), pravo na zdravstvenu zaštitu (Devojčica sa šibicama), pravo na zaštitu od nasilja i zlostavljanja (kao primer uzeti su Ivica i Marica). Još uvek se borim sa dumanjem o rodnim stereotipima u igrici, ali to je za neku drugu analizu - čini mi se da su samo preuzeti rodni stereotipi iz bajki iako je scenario osmišljen tako da uvažava različitost i ličnost svakog deteta.

Istovremeno dok učiš o dečijim pravima, dobijaš važne informacije o funkcionisanju Interneta i bezbednosti i saznaješ više o pojmovima kao što su lozinka, pretraživanje, spam, virusi, email i tako dalje. Kada stigneš do E-grada možeš da saznaš više o funkcionisanju Saveta Evrope i postaješ građanin/ka E-grada Komete - tvoj nadimak (i godine i zemlja iz koje si) se upisuju na spisak onih koji su prošli igricu.

Nisam ekspertinja za dizajn i kvalitet igrica (ako se izuzme činjenica da sam ranije dok sam imala vremena na pretek obožavala da se s vremena na vreme zablentavim danima igrajući Sony Play Station), ali me nešto žulja oko ove igrice. Čini mi se da su zadaci previše jednostavni (do banalnosti) i predviđeni za veoma malu decu. U vremenu kada klinci postaju super spretni za veoma zahtevne igrice, ova mi se čini malčice uvredljivom po pitanju jednostavnosti. S druge strane, informacije i opisi su, iako veoma važni, i dalje prilično komplikovani za razumevanje. Upotrebljavaju se termini kao što su demokratija, vlade država, odgovornost, sudska zaštita, a i pojašnjenja oko korišćenja Interneta mi deluju previše ozbiljno. Priličan je nesklad između načina na koji su informacije upućene detetu i težine zadataka koje moraju da obave.

Ne znam, možda u nekoj drugoj zemlji deca mnogo više znaju o konceptu dečijih prava nego što je to slučaj sa Srbijom. A možda i širim predrasude i nemam dovoljno poverenja u to šta sve deca mogu da nauče. Inače, igrica se preporučuje deci od 7 do 14 godina, ali mogu da je igraju i malitosi uz podršku odraslih.

Svakako preporučujem da je isprobate sa klincima. A može vam poslužiti i kao inspiracija za neka pojašnjenja (onog dana kad vaš mali ili vaša mala počne da postavlja pitanja o “ozbiljnim stvarima”). Trebalo bi je predstaviti i školama - može biti vrlo korisna.

Through the Wild Web Woods - Council of Europe

Fotografija i još korisnih izvora (online bookshop) na sajtu Saveta Evrope

U očekivanju nekog sveobuhvatnog izveštaja o pravima deteta u Srbiji za prethodnu godinu (ako ga bude bilo), osvrnuću se na ono što je država uradila i što bi trebalo da doprinese unapređenju prava dece.

Kršenje prava deteta u gotovo svim aspektima života je nastavljeno i u prošloj godini, a participacija dece je i dalje nepoznat fenomen. Još uvek ne postoji jasan i otvoren stav vlasti o informisanju o konceptu dečijih prava što već zbunjenu i prilično besnu javnost dodatno sluđuje (već se ustoličila floskula da je dete postalo mali bog od kad su mu data sva ta prava!). Na političkom planu (pri tom ne mislim na dnevno-političko-partijsku oblast, već na policy nivo) nije mnogo urađeno, a na praktičnom još manje. I dalje se vrtimo u začaranom krugu reagovanja na kršenje prava i na nasilje, a prevencije ni na vidiku. Ni mediji nisu pokazali mnogo više osetljivosti ili zainteresovanosti za kontinuirano i istraživačko pokrivanje tema nasilja nad decom. Navešću samo dva primera. Slučaj devojčice Anđele, koja je nakon parade „zbrinjavanja u prihvatilištu” i iznošenja svih detalja privatnog života, pobegla iz ustanove za zbrinjavanje, a od tada o njoj ni reč (podsećam na post Zovem se Anđela, Kulina je moj dom). Drugi primer je izveštavanje o ubistvu dečaka u banatskom selu Grebenac, kojeg su (zaista brutalno) do smrti pretukla njegova dva vršnjaka, drugara… Ova priča je punila medije tri dana, a urednici su propustili da primete da se u tekstovima i emisijama iznose imena i svi ostali lični podaci sve dece o kojoj se govori (uključujući i braću i sestre), njihove fotografije, a vrhunac opasnosti je poruka koja se uporno prenosila - najverovatniji uzrok ubistva je stanje ovih dečaka (jedan od njih ima intelektualne teškoće), što ponovo stigmatizuje čitavu grupu dece sa bilo kakvim teškoćama u razvoju.

U želji da ove godine pokrenemo kampanju za ukidanje manipulativne izreke da su deca naša budućnost (deca su sada i ovde i ona su svoja, a ne naša) dajem vam kratak pregled pozitivnih dešavanja tokom 2009. godine, koji će, pod uslovom da budu sprovedeni u delo, značajno uticati na zaštitu deteta.

Donet je novi Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji je zapravo revolucionaran i jedan od značajnijih dokumenata u protekloj godini, ali nije dovoljno ni adekvatno promovisan. Valjda su ljudi preumorni od reformi, zaposleni u obrazovanju (po pravilu) intertni, zbunjeni ili u otporu  kada su u pitanju promene načina rada i koncepcije prenošenja znanja, a roditelji odveć besni i nezadovoljni obrazovanjem, pa im svaka novina stvara nova pitanja i porive za pobunom. Konačno imamo zakon koji ne samo što potvrđuje da sva deca imaju pravo na obrazovanje (za one koji ne znaju - u Srbiji nije svako dete moglo da ide u školu - postojali su propoisi kojim su neka deca proglašavana “needukabilnom”, što bi rekli neki stručni krugovi), već i daje jasne odredbe kako će to biti izvedeno - afirmativne mere za upis dece iz osetljivih grupa, individualizacija nastave, uvođenje pedagoških asistenata, jasnije odredbe o zaštiti od i zabrani zlostavljanja i diskriminacije, učešće dece itd. Najvažniju opasku i kritiku koju sam čula po pitanju ovog zakona je da je „okrenut detetu i samo štiti dečija prava”. Juhuuu!

Donet je Zakon o zabrani diskriminacije, koji je značajan za sve nas i nadam se da ćemo ga uspešno koristiti, a ne samo džangrizati i čekati da država nešto uradi po tom pitanju (šta god to značilo, ali često čujem). Zakon daje prilično dobru i jasnu odredbu zaštite dece od diskriminatornog ponašanja (Član 22) Zabranjeno je diskriminisati dete, odnosno maloletnika prema bračnom, odnosno vanbračnom rođenju, javno pozivanje na davanje prednosti deci jednog pola u odnosu na decu drugog pola, kao i pravljenje razlike prema imovnom stanju, profesiji i drugim obeležjima društvenog položaja, aktivnostima, izraženom mišljenju ili uverenju detetovih roditelja, odnosno staratelja i članova porodice.

Počelo je redefinisanje i unapređivanje Nacionalnog plana akcije za decu, koji je Vlada Srbije usvojila 2004. godine i koji predstavlja plan mera i mehanizama unapređenja prava deteta do 2015. godine. Iako je to sasvim dobar akcioni plan, koji obuhvata najvažnije aspekte života i razvoja, kao i predlog koraka za uključivanje dece iz najosetljivih grupa, smatralo se da je potrebno unaprediti ga. Dobro, nemam ništa protiv, važno je doraditi akcioni plan. Ali, ono što je već šest godina problem je nerealizovanje ovog plana. Postao je samo jedan lep papir kojim se hvalimo u državnim izveštajima. Ništa drugo.

Ratifikovane su Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom, Konvencija o visokotehnološkom kriminalu i Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima.

Formirana je radna grupa za izradu nacrta Zakona o deci. Ovo je i jedna od preporuka Komiteta za prava deteta našoj zemlji.

Započete izmene Porodičnog zakona dodavanjem odredbi koje će zabraniti fizičko kažnjavanje dece u okviru porodice. Srbija je odabrala da uradi dodatak ovom zakonu, a ne da napravi poseban zakon, ali… Ostaje da čekamo kako će to izgledati i šta možemo da uradimo sa ovom odredbom. Kako je Srbija sada u strahu da neće više moći da vaspitava svoju decu (jer batina je iz raja izašla), želim im svima još neprospavanih noći i strepnje pred ovom zakonskom odredbom i želim da zabranimo rad ovakvih ljudi.

Razmislite o ovome: Kada udarimo odraslu osobu, to je nasilnički napad. Kada udarimo životinju, to je surovost prema životinjama. Kada udarimo dete, to je “za njegovo dobro” (deo kampanje Saveta Evrope za zabranu fizičkog kažanjavanja dece).

Položaj dece iz osetljivih grupa je, nažalost, nepromenjen u praksi - ona su i dalje na margini. U najlošijem položaju su svakako deca u institucijama (socijalne zaštite i psihijatrijskim ustanovama) i deca ulice (uglavnom nepostojeća, zakonski nevidljiva, a svakodnevno veoma vidljiva).

Ako imate vremena i interesovanja, preporučujem:

• Izveštaj Ljudi na margini 3 (deca bez roditeljskog staranja i deca sa poremećajima u ponašanju u ustanovama), i Ljudi na margini 4 (deca i odrasli sa invaliditetom u ustanovama socijalne zaštite i deca i odrasli u psihijatrijskim ustanovama), Helsinški odbor za ljudska prava, 2009. godina.
• Izveštaj o diskriminaciji dece sa smetnjama u razvoju u 2009. godini, Inicijativa za inkluziju VelikiMali
• Godišnji pregled ostvarivanja Preporuka Komiteta za prava deteta za 2009. godinu, Koalicija za monitoring ostvarivanja prava deteta u Srbiji, Centar za prava deteta.

I zapamtimo: Deca nisu mini ljudska bića sa mini ljudskim pravima (kampanja SE).

photo by Yuffie, the future is Shnalica

Govor „Istorija zlostavljanja dece”, koji je Lloyd deMause, američki sociolog i mislilac poznat po svom radu u oblasti psihoistorije, održao na nacionalnoj konferenciji o roditeljstvu u Boulderu (Colorado), 25. septembra 1997. godine, objavljen je u The Journal of Psychohistory, čiji je deMause osnivač.

H-Alter prenosi hrvatski prevod ovog teksta u delovima. Ovaj tekst za H-alter je odabrala i prevela Karmen Lončarek.

Ja samo širim dalje. Obavezno odvojite neko vreme i pročitajte. Vredi svake rečenice.

Zapravo, moj zaključak nakon dugogodišnjeg psihohistoričarskog istraživanja jest da je povijest čovječanstva utemeljena na zlostavljanju djece. Baš kao što su suvremeni obiteljski psihoterapeuti otkrili da zlostavljanje djece često ima funkciju održavanja zajedništva obitelji putem rješavanja njenih emocionalnih problema, tako je i rutinsko zlostavljanje djece jedan o najdjelotvornijih načina kojima društvo održava svoju kolektivnu emotivnu homeostazu. Većina obitelji kroz povijest u neko doba je prakticirala čedomorstvo, erotsko bijenje i incest. Većina država žrtvovala je i osakaćivala svoju djecu kako bi kod odraslih smanjila osjećaj krivnje. Pa čak i danas, mi i dalje omogućavamo svakodnevno ubijanje, sakaćenje, zlostavljanje i izgladnjivanje djece kroz naše društvene, vojne i ekonomske aktivnosti. Htio bih ovdje sažeti neke od dokaza koji pojašnjavaju zašto je zlostavljanje djece najmoćniji i najuspješniji ritual čovječanstva, zašto je ono uzrokovalo ratove i društveno nasilje, te zašto je iskorjenjivanje zlostavljanja i zanemarivanja djece najvažniji društveni zadatak s kojim smo danas suočeni. Nastavak (ceo tekst) - deo 1

Kad god bi se započeli novi pothvati, žrtvovalo se djecu. Kad god je sagrađena nova zgrada ili most, dijete se pokapalo u nj kao “žrtva za temelj”. Djeca se u igri “London Bridge’s Falling Down” još i danas igraju hvatanja djeteta i ugrađivanja u most. Nastavak - deo 2

Godine 1979. Švedska je donijela zakon da je udaranje djece jednako nezakonito kao i udaranje odraslih. Zamislite tu drskost! Učenike srednjih škola poučavalo se kako odgajati djecu bez nasilja. Danas, dvadeset godina kasnije, ti srednjoškolci imaju vlastitu djecu, i… iznenađenje! Ne tuku ih! Nastavak - deo 3