Ideja uličnih novina (časopisa, magazina) zaživela je prvi put u Njujorku pre nekih 20-ak godina, a danas postoji u preko 30 zemalja SAD-a i Evrope. Najveći broj uličnih novina prvenstveno pokriva teme siromaštva i života beskućnika sa ciljem da se osnaže društvene mreže i odnosi među zajednicama beskućnika, da se ovim osobama obezbedi zarađivanje novca, ali i da se njihov glas čuje u lokalnoj zajednici.
U Srbiji je pokrenut projekat izrade i distribucije prvih uličnih novina. Lice Ulice će biti magazin koji će se pojavljivati na ulicama jednom mesečno, a prodavaće ga isključivo beskućnici, mladi ulice, najsiromašniji i najugroženiji pripadnici marginalizovanih grupa. Časopis će izlaziti jednom mesečno i koštaće 100 dinara, a prodavci-beskućnici će dobijati polovinu od svakog prodatog primerka. U prvih godinu dana izlaženja, u projekat će biti uključeno 30 prodavaca.
Misija Lica Ulice jeste da doprinese rešavanju problema siromaštva i ublažavanju socijalne i kulturne isključenosti beskućnika, kroz stvaranje uslova za legalno ostvarivanje prihoda i uključivanje u društvene tokove. Korist uličnih novina prevazilazi ekonomske okvire, jer se grade veze između prodavca i čitaoca zato što se prodaja obavlja licem u lice. Magazin “Lice ulice” će se posebno baviti očuvanjem životne sredine, ne samo fizičke već i mentalne, demarginalizacijom grupa, pojedinaca, stavova i ideja, kao i generalnim unapređenjem života u gradu, javnog interesa i javnog prostora. Ovaj projekat neće samo biti prilika da se materijalno osnaže najugroženiji, već i da im se da mogućnost da glasno progovore o sebi i svojim teškoćama, o svom životu, nadama, naporima i uspesima. „Kada su dete iz svratišta pitali šta je dobar život, odgovorilo je da ima posao, nešto da pojede i gde da prespava.” Ovim rečima je glumac Branislav Trifunović predstavio magazin „Lice ulice”. Projekat realizuju Centar za integraciju mladih u saradnji sa SMart Kolektivom, Radnom Organizacijom i glumcem Branislavom Trifunovićem.
Tokom posete jednoj banatskoj osnovnoj školi postavili smo pitanje „Šta ste uradili da obrazovanje učinite dostupnim učenicima i učenicama iz različitih osetljivih grupa?”
Jedan od odgovora:
„Kao što znate, ako neko ne završi osnovnu školu do petnaeste godine, mora da ide u školu za obrazovanje odraslih. Ali mi to nismo hteli da uradimo jednom našem učeniku, jer nema smisla da sada odlazi u školu u drugom gradu, a mi smo jedna dobra i otvorena škola. I tako… on će sada napuniti 16 godina i uspešno završava V razred.”
Sa 16 godina u petom razredu!?! Degradirajuće, dosadno, apsurdno, ne razumem…
Dok smo razgovarali o deci iz osetljivih grupa, sve vreme su govorili takva deca, onakva, bolesna, a za redovne učenike i učenice „normalna deca”. Pokušale smo fino da skrenemo pažnju na to da ne nazivamo jednu grupu dece normalnom, jer bi to značilo da su deca iz osetljivih grupa nenormalna. Direktor: „Pa šta su nego nenormalna kad moramo da pravimo individualne obrazovne planove za njih?!”
Na tabli na ulazu ispisana su školska pravila:
Učenici dolaze u školu najkasnije 20 minuta pre početka nastave.
Nastavnici dolaze u školu najkasnije 10 minuta pre početka nastave.
Vidi, vidi…
U zimskim mesecima, učenici putnici odmah po dolasku u školu ulaze u učionice i spremaju se za nastavu. Šta to znači?
U ŠKOLU SE DOLAZI U ČISTOJ ODEĆI I OBUĆI! Jasan nam je je stav škole prema deci koja prosto nemaju čistu obuću i odeću. Ne znam uopšte zašto smo pitale.
Ovo me je podsetilo na primer iz jedne druge zemlje. Učenik je iz veoma siromašne porodice u ekonomski i socijalno uskraćenom okruženju. Vršnjaci u razredu ne vole da se druže ili da sede sa njim zato što ne miriše lepo (neću, on smrdi, kažu deca). Sasvim razumljivo iz ugla deteta. Pošto su škola i tim za podršku ustanovili da trenutno nema načina da se situacija promeni, organizovali su da razredni starešina i učenik dođu nešto ranije u školu. Dečak se istušira, malo ga srede i obuku čisto odelo koje inače stoji u njegovom ormariću u školi. Prvi problem saniran, a komunikacija i druženje se polako otvaraju među decom. Kada smo istu situaciju postavili pre neke „stručnjake” koji treba da pružaju podršku deci u zemlji Srbiji, dobili smo sledeće rešenje: „Obučićemo majku da koristi sapun.”
‘Ajmo reč po reč. Obučićemo. Kako? Organizovaćemo seminar, obuku, trening za korišćenje sapuna? Majku - naravno, to nikako ne može da bude otac, jer majka je ta koja je odgovorna za takve situacije. Koristi sapun - oni su stvarno ubeđeni da neko ne ume da koristi sapun? Gde? U kartonskoj kući u mahali pod mostom (odakle će ih uskoro izbaciti), gde uglavnom nema ni vode ni struje ni… Neverovatna gomila gluposti u samo jednoj kratkoj rečenici. A kad smo im ponudili rešenje, svi su zagalamili od ironičnog smeha i počeli da prevrću očima „Ma ‘ajte molim vas, pa mi se bavimo obrazovanjem a ne kupanjem dece!”
Ustalom, takve dece nema mnogo.
Prosto je fantastično kako relativizujemo nečiji život razmišljajući iz ugla statistike i brojki i kako se nepronalaženje mogućih rešenja ili ignorisanje problema opravdava malim brojem dece koja su ugrožena i u velikom riziku da potpuno ispadnu iz sistema. U ovoj zemlji sa nejasnom (ili nepostojećom) strategijom i mnoštvom drugih problema (ali, nećemo sada o tome) broj dece iz osetljivih grupa nije uopšte zanemarljiv i to odavno nisu manjinske grupe. Osetljive da, a samim tim i marginalizovane. Koji je to kritičan procenat koji će nekoga naterati da obrati pažnju i ne otpisuje jedan ljudski život? Ako se ja pitam (a ne pitam se) dovoljno je jedno dete. Samo što sve ovo, ipak, nema veze sa statistikom. Predrasude, odbacivanje, mržnja, pretpostavljanje i određivanje nečijih granica i kapaciteta…
Predrasude, znači, ajde etimološki, neko nešto rasuđuje, pa je unapred nešto rasudio. To nisu predrasude, to su bezobrazluci. To je kad otmete čoveku sve šta možete, pa onda još pokušavate da mu objasnite zašto.
Kad bismo celokupno svetsko čovečanstvo sveli na selo sa stotinu stanovnika, a poštujući proporcije svih postojećih naroda sveta, selo bi bilo ovako sastavljeno:
Septembra 2000. godine, vlade država članica UN su se obavezale da će do 2015. godine smanjiti siromaštvo u svetu za polovinu. Definisani su Milenijumski ciljevi razvoja.
Krajnji rok se približava, a situacija je i dalje kritična u svakoj oblasti. Osam vodećih filmskih stvaralaca okupljeno je u projekat “8 No Time Left” da sa nama podele svoje vizije osnovnih izazova milenijuma.
Uključite se! Posetite sajt i:
Reagujte: podržite projekat 8. Skinite promotivni paket (nalepnice, majice, bedževi itd) i distribuirajte. Prikažite film u vašem gradu. Informišite ljude o filmu.
Preuzmite akciju: Povežite se sa osam organizacija koje su počele da razvijaju projekte u oblastima koje želite da podržite: siromaštvo, obrazovanje, jednakost, smrtnost dece, zdravlje majki, HIV, ekologija, razvoj.
Filmski stvaraoci i stvarateljke:
Abderrahmane Sissako - Iskoreniti ekstremno siromaštvo i glad
Gael Garcia Bernal - Postizanje univerzalnog osnovnog obrazovanja
Mira Nail - Promovisanje rodne ravnopravnosti i osnaživanje žena
Gus Van Sant - Smanjenje stope smrtnosti dece
Jan Kounen - Unapređenje zdravlja majki
Gaspar Noe - Borba protiv HIV/AIDS-a, malarije i drugih bolesti
Jane Campion - Obezbeđivanje ekološke održivosti
Wim Wenders - Razvijanje globalnog partnerstva za razvoj
Sedim u jednom lepom kafeu u mom (ne)lepom (ali voljenom) gradu. 11h ujutru je. Pijem kafu i limunadu, čitam svašta interesantno na internetu, odgovaram na mejlove, pravim plan za nastavak današnjeg dana. Izgledam opušteno i zadubljeno u svoj posao, ali sam prilično u panici i čudnom raspoloženju (odvela sam dete danas prvi put u nešto kao vrtić i puče mi glava od iščekivanja i premišljanja, ali to nije tema ovog posta).
Pogledam sebe opet i počinjem da razmišljam o čitavoj toj sceni, svom okruženju, delićima svakodnevice, stvarima koje podrazumevam i shvatam zdravo za gotovo. Idemo redom. Ja sam single mama. Zaposlena. Vrtić je stvar izbora i eksperimentisanja, a ne moranja (ima ko da je čuva i to odlično funkcioniše). Dragi mama i tata, koji su me napravili ovakvu kakva jesam, svesrdno uskaču i pomažu skoro svaki dan. Znači, čuvanje deteta rešeno. Smislila sam da bi Šnalica mogla malo da bude u vršnjačkom okruženju i pronašla sam simpatičnu, ušuškanu, prijatnu, child-friendly kreativnu radionicu, koja ima i dnevni boravak za malitose. Ok, neka ide dva sata dnevno na kreativnu radionicu. Cena previsoka za naše uslove, ali mogu to nekako da ishendlujem. Sati je 11 ujutru. Ja ću na posao otići tek oko 12.30h. Radim sa divnim ljudima, koji su mi i prijatelji. Radim mnogo (ponekad i previše), ali imam i mogućnost kliznog radnog vremena, mogu da radim od kuće ako mi odgovara. Kad odem u kancelariju svi će me pitati kako je protekao prvi dan u vrtiću. Nisam na poslu i niko mi ništa neće reći zbog toga niti će mi odbiti od plate (nadokandiću noćas), nikome se ne pravdam, nikome ne objašnjavam (moja firma nije u štrajku). Uveče se možda organizujem da odem sa prijateljicama na ćaskanje uz piće i večeru. Razmišljam da kupim automobil (mnogo je teška računica)… Sve obaveze oko stana plaćene (računi, kirija), nabavka obavljena… Ostalo je nešto sitno para, ali dovoljno za provlačenje do sledeće plate. Živim u Srbiji.
I ako vam ova scena izgleda uobičajeno i normalno, razmislite još jednom. Živim u zemlji u kojoj je:
stopa nezaposlenosti preko 16,6% (podaci iz 2009. godine - preko 760.000 nezaposlenih). Stopa neformalne zaposlenosti (politički korektan termin za one koji rade na „crno”) je malo veća od 20%.
skoro 8% stanovništva ispod apsolutne granice siromaštva; najugroženije su porodice sa šest i više članova/ca, domaćinstva sa jednim nosiocem, deca do 13 godina i stariji od 65 godina, osobe sa invaliditetom, Romi, izbeglice i raseljena lica i tako dalje. Ispod granice siromaštva (ove „obične”, ne one apsolutne) živi oko 20% stanovništva u Srbiji.
je stopa osipanja iz osnovne škole 5% (nešto malo veći procenat kod devojčica u odnosu na dečake, posebno u ruralnim sredinama), ali avaj, ovaj podatak obuhvata (naravno) samo decu koja su upisana u škole. Ne postoje podaci o broju dece van sistema obrazovanja, kao što su deca sa smetnjama u razvoju, deca romske nacionalnosti, izbegla i interno raseljena deca. Činjenica je da je najveći broj ove dece kod kuće ili u domovima. Znači van sistema.
Vratimo se na scenu - kafe, laptop i ja. Gmail, facebook, twitter, blog, skype. Espreso s mlekom. Čekam da pokupim dete iz privatnog vtića.
Ja sam u stvari bogata! Odjednom me je obuzela sramota za svaki put kad sam rekla da nemam dovoljno novca, da sam siromašna… I što sam se (opet) zbunila kada mi je social advertising kampanja pokazala da spadam u 12,76% najbogatijih u svetu. U stvari, vreme je da prestanem da se iznenađujem tom činjenicom.
Slučaj će biti da i svi vi koji čitate ovaj post spadate u bogate.
I tako, obuzela me neka tuga…
p.s. s obzirom da je za naslov poslužila pesma od Rundeka (stojim i gledam se kako postojim), evo jedne za večernje raspoloženje.
E pa ja sam na 765,702,352. mestu po bogatstvu u svetu. Spadam u 12.76% najbogatijih osoba u svetu!
Da, iznenađena sam.
Website Global Rich vam daje mogućnost da uneste svoj godišnji prihod i dobijete procene o tome koliko ste bogati. Ukucajte svoj prosečan godišnji prihod i dobićete podatak o tome na kom mestu ste po bogatstvu u svetu.
Global Rich procene su bazirane na ciframa razvojne istraživačke grupe Svetske banke. Da bi imali što preciznije proračune o bogatstvu, Global Rich pretpostavlja da je svetska populacija oko 6 milijardi stanovnika, a da je prosečan godišnji prihod oko 5.000$. Više o načinu računanja.
Zašto to radimo?
Želimo da uradimo nešto što će ljudima pomoći da shvate gde je njihovo mesto u ovom svetu. I da shvatima da je najveći broj nas (koji su u mogućnosti da čitaju ovu web stranicu) u stvari privilegovana manjina.
Ko je iza ove akcije?
Poke je kreativna kompanija iz Londona. Naš cilj je inspirisanje ljudi kroz korišćenje interaktivnih medije. Ovaj website smo napravili da bi izazvali ljude da sagledaju svoje bogatstvo. I dok to radimo, nadamo se da ćemo sakupiti i nešto novca za različite akcije.
Izbor:
Za 8$ možete kupiti 15 organiski uzgajanih jabuka ILI 25 mladica voća za farmere u Hondurasu tako da mogu da uzgajaju voće i prodaju ga na lokalnoj pijaci.
Za 30$ možete kupiti DVD Boxset ILI paket prve pomoći za jedno selo na Haitiju.
Za 73$ možete kupiti mobilni telefon ILI novu mobilnu zdravstvenu kliniku koja bi u Ugandi brinula o deci bez roditeljskog staranja koja su zaražena AIDS-om.
Za 2.400$ možete kupiti drugu generaciju televizora ILI obezbediti obrazovanje čitavoj genereaciji dece u jednom selu u Angoli.
Tri milijarde ljudi živi od manje od 2$ na dan dok 1.3 milijarde preživljava sa manje od 1$ dnevno.
70% osoba koje žive sa manje od 1$ na dan su žene.
Entries (RSS)