Vrlo kratak istorijski osvrt: istorija potvrđuje da silovanje nije posmatrano kao vid nasilja nad ženom već kao zločin oduzimanja vlasništva muškarcima. Istorija kaže da su silovanjem najviše bili pogođeni očevi ili muževi.
Novija statistika u Americi kaže da su u najvećem broju slučajeva žene žrtve silovanja (91%). Počinitelja silovanja su muškarci (u 99%) slučajeva. U jednoj studiji, samo 2% anketiranih žena potvrdilo je da ih je seksualno napala i zlostavljala potpuno nepoznata osoba.
Ovaj tekst zapravo ne pretenduje da bude ozbiljan istraživački tekst o seksualnom nasilju. Samo sam se opet oduzela razmišljajući o svemu tome i gledajući razne TV programe jedne (trebalo je da bude) mirne večeri.
Pokušavam da ispratim na nekom kanalu serijal o zatvorima u SAD-u. Raznim zatvorima i različitim događanjima u njima. Kako sam „obožavateljka” fenomena zvanog institucije zatvorenog sistema (raznih tipova), s velikom pažnjom sam pokušavala da odgledam skoro sve epizode. Jedno veče, epizoda o zatvorenicima koji su osuđeni za silovanje, seksualno zlostavljanje, nasilno ponašanje. Tema mi je grozno zanimljiva i večno izaziva različite rasprave o vrstama i trajanju kazni za silovatelje.U toj nekoj instituciji (zaboravih naziv), u fazi 1, zatvorenici su u klasičnom zatvoru sa svim drugim osuđenicima i smišljaju različite taktike kako da ostanu neprimećeni, skriveni, mirni jer ih ostali (zatvorenici i stražari) maltertiraju i zlostavljaju na različite načine. Jedan od njih svašta smišlja kako bi stalno bio u samici. Kako ga puste iz samice, on uradi nešto što nije krivično delo (da ne bi sebi uvećao kaznu) već je kršenje zatvorskih pravila. Na primer, iseče sebi ruke i noge žiletima. Stave ga u bolnicu, pa u samicu (prekršio je pravilo zabrane nošenja opasnih proizvoda?!?).
U Fazi 2, zatvorenici koji žele, mogu da idu u obližnju (takođe zatvorenog tipa) instituciju gde prolaze svakodnevne terapije za psiholozima i rade na: osvešćivanju onoga što su uradili, razumevanju, prihvatanju da je to nasilje, a onda idu na put „izlečenja”. Tamo je mnogo udobnije, manje restriktivno, „slobodnije”. Mnogi foliraju stvarno učešće u terapiji, neki se i trude. Dosadašnji podaci o uspešnosti terapije govore da jedan od šest seksualnih počinitelja opet učini isto po puštanju iz zatvora.
Akter 1: oko 45 godina. Svoju partnerku je fizički napao, davio i silovao nakon jedne njihove svađe. Osuđen na 16 godina do doživotne. U zatvore je 11 godina, a poslednjih nekoliko je na terapiji. Pshilog kaže da terapija deluje. On kaže da je svestan toga što je učinio, da je želeo da pokaže nadmoć i namerno povredi partnerku, da je naučio da savlada bes i želi po izlasku da edukuje druge ljude o opasnostima takvog ponašanja (meni nije delovao baš ubedljivo u ovom poslednjem, ali…). Podneo je zahtev za uslovno puštanje na slobodu.
Akter 2: oko 45 godina starosti. Nekada uspešan biznismen, koji je sa porodicom živeo u divnoj kući u predgrađu (one filmske). Seksualno je zlostavljao svoju maloletnu ćerku (koja je imala 12 godina) i njene četiri drugarice. Osuđen na 6 godina do doživotne. Na terapiji je. Kaže da mu je žao zbog toga što je uradio, ali je bilo jače od njega. U zatvoru je nepunih pet godina. Podneo zahtev za uslovno puštanje na slobodu.
Epilog: Komisija za uslovni otpust. Akteru 2 odobren je zahtev i pušten je na slobodu. Akteru 1 ne. U procesu odlučivanja o uslovnom puštanju ne uzima se u obzir samo ponašanje u zatvoru i napredak tokom terapije, već i mogućnost ponovnog zapošljavanja po izlasku, mogućnost pronalaženja stanovanja i podrška porodice. E pa, akter 2 ima podršku porodice (???), koja je svesna toga što je uradio, primiće ga po izlasku iz zatvora i pomoći da savlada svoje demone (???). Lako će ponovo početi neki biznis. Akter 1 je low-life, kaže komisija.
Nemam nameru da merim i gradiram zločine ove ili bilo koje vrste. Zločin je zločin i svaki je gnusan. Neću da komentarišem kazne i da li su dovoljne, nedovoljne, pravične ili ne. I to je gnusno. Ali, ne mogu a da ne primetim nelogičnosti (u najmanju ruku) sistema odlučivanja, sistema „podrške”, sistema vraćanja u zajednicu.
Prebacim kanal. Intervju sa dve gospođe koje govore o nasilju nad ženama i aktivnostima za sprečavanje porodičnog nasilja u Srbiji. Predstavnica Centra za socijalni rad kaže da oni mogu da ponude ograničenu pomoć (psiho-socijalno savetovanje, jednokratku pomoć ili smeštaj u hraniteljsku porodicu, jer nema sigurne kuće) a da je skoro 70% na žrtvi nasilja. Ona sama mora da se izbori za sebe i svoj budući život. Podaci kažu da je u prvih osam meseci ove godine, 28 žena ubijeno od strane svojih partnera.
Prebacim kanal. 48 sati svadba. Hvatam delić. Mladoženja je narodnjački muzičar. Njegov otac takođe. Pitaju mladoženju kako to da nije „jurio” pevačice. Kaže: „Ljubomoran sam. Hoću da moja žena bude samo moja”. Pitaju oca koji svira harmoniku u narodnjačkom bendu: „Čija je pevačica?”. On odgovara: „Pevačica je svačija. Ako je dobra pevačica i bend hoće da je zadrži, neko od muzičara mora da odradi posao”.
Prebacim kanal. U beovozu na liniji Beograd - Pančevo uhapšen je osumnjičeni za silovanje. Poslednja žrtva u Beogradu. Zaglavio je lift između 10. i 11. sprata i sat i po maltretirao ženu.
A onda me je nešto uhvatila panika, užasan strah, nemoć…
Juče mi je prijatelj poslao: Šamaranje nije nasilje
Kako biram emisije ili kako televizijski programi biraju mene jedne večeri kad sam odlučila da ne švrljam po internetu?
Entries (RSS)